|
Библиотека Лазић (од 1882) најтрајнија је српска породична библиотека. Од 2012. године отворена је за јавност у оквиру Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу ”Адлигат“.
Наше Удружење основало је педесетак српских интелектуалаца управо на дугој и бурној традицији чувања баштине старе војвођанске породице са циљем очувања и ширења богатог фонда библиотеке сакупљаног два века, а зарад развоја културе, уметности и међународне сарадње и стварања Музеја српске књижевности и Музеја књиге и путовања.
Традицију сакупљања књига породице Лазић започео је свештеник Михајло Лазић почетком XVIII века, девет генерација пре садашње коју води Виктор Лазић. Библиотеку је први пут отворио за јавност Александар Лазић 1882. године, у месту Кумане код Зрењанина, као подршку независности Србије и присједињењу Војводине Србији.
Током бурне српске историје, библиотека је делила судбину српске државе и народа. Више пута је уништавана, напуштана, сакаћена и као феникс поново ницала из пепела, као и већина српских библиотека.
Током Првог светског рата тадашњи власник библиотеке Лука Лазић тајно прелази у Србију и придружује се српској војсци. Плашећи се за опстанак Библиотеке, Лука је са собом понео неколико највреднијих књига, ушивених у топао гуњ. Са српском војском и књигама у гуњу, Лука Лазић пешке прелази албанску голготу и стиже у Драч. Његов брод је торпедован и у општој пометњи Лука скаче у море, како би спасао живот свом комаданту. Тако ће већи део књига које је понео са собом, у овој ратној авантури бити уништен. Међутим, на Крфу и у Солуну, Лука сакупља српску избегличку штампу; тако је настала данашња колекција ратне штампе, једна од највећих у региону. Поред војних одликовања, за културни рад Луку Лазића је 1929. године Краљ Александар I Карађорђевић наградио Златном медаљом за грађанске заслуге, специјално нарученом у Прагу.
Између два светска рата траје златни период библиотеке, која је тада имала око 20.000 наслова, учествовала у ревизији многих часописа и организовала малу позоришну трупу. Како би институција била самоодржива, Лука Лазић оснива мрежу за разношење бициклима (изнајмљивање и продају) књига и новина по Банату. Тако се већи део овог дела Краљевине културом снабдевао – од Лазића.
Највећи проблем су представљали немар и дрскост читалаца који су, у свеопштој несташици папира, често цепали листове из књига како би их користили за увијање цигара, фишеке, украсе на зиду, као тоалет папир… Како су у већини случајева власници Библиотеке то откривали много касније, а често није било могућности да се набаве нови примерци истих књига, Лука Лазић се одлучује да све странице које недостају у књигама ручно препише, а да цртеже – прецрта! Тако се данас у Библиотеци могу видети стотине страна преписаних руком овог књигољупца. Те странице представљају највећи доказ невероватне љубави према књизи и свему што она представља.
Током Другог светског рата, Немцима је била неопходна мрежа за разношење ратне пропаганде, фашистичких прогласа, књига и новина. Пошто су чули да разгранат систем доставе већ постоји код породице Лазић, убрзо стиже наређење да се књижара и новинарница поново отворе. Лукин син који је преузео посао, Милорад Лазић, не улива им много поверења, па за њега остаје на снази забрана за излазак из насеља, али наредбу за рад и одобрење за несметано кретање добија његова супруга Даница Лазић. Немци су веровали да неписмено женско чељаде, мајка две девојчице од седам и три године, за њих не може бити претња.
Даница Лазић, већ првих дана на свом послу, уз сагласност мужа, ступа у контакт са партизанима. За њих ће наредне четири године радити као шпијун са три задатка: да испод фашистичке разноси партизанску литературу, пре свега илегални часопис ”Нашу борбу”, те да анализира немачке јединице на које наилази и о томе извештава партизане. Можда је најбитнији био трећи задатак: она је могла да слободно оде у Зрењанин и за новац отет од Немаца купи преко потребну храну, коју је затим партизанима остављала на договореним местима у кукурузима. Више пута су због тога били угрожени животи свих чланова породице, али је жеља да се помогне ослобођењу била чврста. Током периода највеће глади за време рата, Милорад Лазић није пристајао да продаје књижно наслеђе нити да га мења за храну.
Ослобођење није донело очекивани спокој. Нове, комунистичке власти, одлучиле су да национализују Библиотеку. Луки и Милораду је било несхватљиво да би неко могао тек тако да им отме кроз векове стицану породичну традицију. Стрепели су и како ће комунисти реаговати ако у кући пронађу фашистичку литературу. Не само што би цела породица могла да настрада, већ је сасвим извесно да би један део Библиотеке завршио у пламену. Тада су се чланови породице заветовали да ниједну књигу никада неће уништити на идеолошкој основи, јер је сва та литература део историје и треба да буде сачувана као сведочанство једног времена. Да би спасили библиотечки фонд, највредније, као и све књиге проблематичне садржине, закопали су испод винограда у непосредној близини куће, а преостале разделили у неколико домаћинстава родбине и пријатеља. Комунистичке власти ни после детаљне претраге нису могле да их пронађу, па су Милорада Лазића притворили. Сви су познавали заслуге Лазића за ослобођење од фашизма, те су нове власти убрзо одустале од даљег прогона породице.
Библиотеку и новинарницу крајем педесетих година обнавља Милорад Лазић, са посебно великом колекцијом стрипова и романа. Књиге су даване на коришћење мештанима три општине све до Милорадове смрти 1977. године.
То што је остала неписмена, бака Даница је сматрала за највећу неправду која ју је задесила. Стално се жалила на судбину која јој је доделила да цео живот проведе са књигама, а да ниједну не прочита! Књиге је разазнавала по сликама и бојама… Досегла је безмало осамдесету годину живота, када јој осмогодишњи унук Виктор, чувши њену причу, предлаже да је научи да чита! Током недељу дана дружења уз Викторов буквар, бака Даница ће, са истинским одушевљењем, савладати читање ћирилице, а Виктор сазнаје да је он шеста генерација откада је Библиотека отворена за јавност, девета откада су Лазићи у Војводини и откада се зна да се баве књигом. Од 2012. године Библиотека ради у оквиру Удружења ”Адлигат“.
Поред књига, Библиотека у свом фонду чува десетине хиљада разгледница, мапа, проспеката и предмета, а посебно су значајне и колекције филателије и нумизматике.
За најмање десет области наше колекције су већ најбоље, или међу најбољима у региону (као нпр. ратна штампа, канадистика, руска књижевност и језик, дечја књига, литература о Кини и на кинеском језику, колекција књига о Јужној Азији, укључујући књиге на језицима локалних народа Јужне Азије, колекције књига о Африци и Аустралији итд).
Поред старе, ретке и необичне књиге, у свом фонду чувамо велики број књига које друге библиотеке из различитих разлога не сакупљају. То се посебно односи на страну књигу, па се код нас налазе најквалитетније колекције књига на енглеском, руском, немачком, кинеском и многим другим језицима. Библиотеку Лазић као своју библиотеку користи више удружења грађана и институција.
|
