У петак, 25. септембра 2026. године у Удружењу Адлигат, потписан је уговор о оснивању ”Легата Драгане Радојичић и Марије Црнић Пејовић”, чији су легатори научни саветник, дугогодишња директорка и актуелна заменица директора Етнографског института Српске академије наука и уметности Проф.др Драгана Радојичић, као и њени синови Марко Радојичић и Урош Радојичић.
Током радног и пријатељског састанка у Удружењу Адлигата којем су присуствовали Проф.др Драгана Радојичић, Ненад Радојичић, председник Удружења Адлигат Виктор Лазић и члан управног одбора Адлигата Кристијан Обшуст а након обиласка изложбених салона истог, уговор о легату су потписали председника Адлигата Виктор Лазић и професорка Драгана Радојичић.
Током посете, професорка Радојичић је донела део личне архиве, као и неколико публикација а договорено је да се у наредних неколико недеља целокупна њена стваралачка научна заоставштина, лична библиотека као и бројни предмети, као и заоставштина њене мајке Марије Црнић Пејовић (1.4.1934 – 19.3.2026.), чувене архивисткиње, етнолошкиње и врсног познаваоца културе и историје Боке, пренесу у изложбене салоне и депое Адлигата.
Професорка др Драгана Радојичић је од недавног оснивања специјализованог Одељења за културно наслеђе, археологију и антропологију, које од пре два месеца постоји као једна од организационих јединица Адлигата, стручни сарадник истог у склопу међународног тима експерата који га чине.
Проф. др Драгана Радојичић, рођена је у Херцег Новом, основне (1983.), магистарске (1989.) и докторске студије (1992.) завршила на Филозофском факултету Универзитета у Београду, група за етнологију. Школске 1990/91. била је на судијском боравку на Универзитету у Падови. Научница је широког етнолошког и антрополошког профила чији је рад прерастао границе појединачне дисциплине и појединачне институције. Њена посебна вредност налази се у повезивању: терена и архива, Боке Которске и света, етнологије и антропологије, науке и етнолошког филма, истраживања и универзитетске наставе, научника и институција и међународне сарадње. Њена 22-годишња директорска улога у Етнографском институту САНУ има снажну институционалну вертикалу. New York Public Library сведочи о међународној библиографској видљивост. Објавила је преко 100 научних радова и девет монографија. Имала богату друштвену активност. За свој рад више пута је награђивана. Учествовала на бројним научним скуповима у земљи и иностранству. Укратко научни и педагошки пут кретао се од Боке до Београда, Аргентине, УСА, Русије, средње и централне Европе и од тих међународних искустава, рада и резултата, назад до Београда, Црне Горе, (УДГ и Универзитет Црне Горе показују педагошки утицај, а ЦАНУ способност да индивидуално истраживачко искуство прерасте у колективно културно памћење, где је у својству главне и одговорне уредице Етнолошког лексикона Црне Горе дала свој немерљив допринос), те од истраживачице културе до организаторке, професорке, међународног експерта/рецензента и уреднице колективног научног памћења. Њена комплетна био-библиографија, доступна је на званичном сајту Етнографског института Српске академије наука и уметности.
Марија Црнић-Пејовић (1.4.1934 – 19.3.2026.), била је чувена архивисткиња, етнолошкиња и познавалац културе и историје Боке. Рођена је Херцег-Новом, где је завршила четири разреда основне школе и четири разреда Ниже реалне гимназије. Школовање је наставила у Котору и Дубровнику на Вишој гимназији а 1956. године је дипломирала на групи за етнологију Филозофског факултета у Београду. Своју професионалну каријеру је започела 1957. године у Завичајном музеју Херцег-Нови, где је радила као благајница, књиговођа и кустоскиња и у коме је више од две године обављала функцију в.д. директорке. Јула 1970. године прелази у Архив Херцег-Новог у којем је радила као архивисткиња, све до одласка у инвалидску пензију крајем 1985. године. На основу објављених радова, 1983. године добила је звање – виши архивист. Од 1961. године почиње да се бави проучавањем прошлости Боке, посебно херцегновског краја и објављује радове из историје, етнологије, културне историје и архивистике, који се темеље на необјављеној архивској грађи, уз помоћ литературе. Радови су објављени у бројним часописима, научним публикацијама, зборницима радова са научних скупова, затим дневној, али и периодичној штампи. Објављивала је у Гласнику Етнографског музеја Београд, зборнику Бока (Херцег-Нови), Зборнику Више поморске школе (Котор), Историјским записима (Титоград), Библиографском вјеснику (Цетиње), Архивисту (Београд), Архивским записима (Будва – Цетиње), Побједи (Подгорица), Боки (Котор), Нашем листу (Херцег-Нови), Просвјетном раду (Титоград), Ловачким новинама (Нови Сад), итд. Коауторка је у неколико посебних издања, помоћница уредника, уредница, рецензенткиња, редакторка, чланица редакције и др. Била је међу оснивачима Зборника Бока Херцег-Нови, чланица редакционог одбора од првог до двадесетог броја, заменица главног и одговорног уредника. У првом броју угледног Зборника за науку културу и умјетност Бока, најавила је своје подручје истраживања текстом “Бокешка сетенца” донешена на Прчању 1848. Касније је најрадије писала о темама које су биле скоро сасвим неистражене, рецимо о каменским ледарима, милнарству, свиларству, златарима у Новом, јубилеју оснивања Учитељске школе, миграцијама из луштичке општине, мешовитим браковима у Боки и сличним непознатим темама. Многи се још сећају њеног обраћања, једног од изузетно ретких посљедњих година, на отварању Његошеве школе на Топлој када је уз прегршт података о Његошу подсетила да су се у тој школи спремали будући свештеници и калуђери из читаве Боке, али и поморски капетани. У друштвеном раду учествовала је као делегат Републичке самоуправне интересне заједнице за науку СР Црне Горе и делегат Републичке самоуправне заједнице за културу СР Црне Горе. Била је чланица Одбора за етнологију Црногорске академије наука и умјетности од оснивања, те чланица Одбора (ЦАНУ) за издавање извора за историју Црне Горе, чланица Савјета Централне народне библиотеке „Ђурђе Црнојевић“ – Цетиње, Савјета Историјског архива – Котор, Савјета Архива СР Црне Горе – Цетиње, чланица предсједништва Савеза друштава архивских радника Југославије, Комисије за правна питања Савеза друштава архивских радника Југославије, секретарка Друштва архивских радника Црне Горе, секретарка Заједнице архива СР Црне Горе, потпредседница Међурепубличке културно-просветне заједнице на тромеђи Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе, председница Извршног одбора Самоуправне интересне заједнице културе Херцег-Нови, чланица жирија за доделу Октобарске награде. Такође, била је и поротник Општинског суда Херцег-Нови, председница Општинског одбора Црвеног крста Херцег-Нови. Добитница је Повеље у знак признања за вишегодишњи успешан рад у Савезу архивских радника Југославије и Признања за вишегодишње активности и резултате на неговању и развијању традиција НОР-а, као и сређивању историјске грађе, које јој је доделио ОО СУБНОР-а Херцег-Нови. Марија Црнић-Пејовић је проучавала прошлост Боке и Херцег-Новог са истим ентузијазмом, као на почетку свог радног века, скоро до краја животног, користећи неисцрпно богатство херцегновског архива и другу литературу. Биобиблиографија Марије Црнић-Пејовић Наде Драшковић у Зборнику Бока 28/29 садржи 278 библиографских јединица, из области етнологије, историје, културне историје, архивистике. У стручном и научном раду Марија Црнић Пејовић се бавила истраживањем северозападног дела Боке которске, положајем и улогом жене, образовањем, културним наслиеђем, посвећено, тихо, увек за респект. Њен рад остаће вечно сведочанство етнолошке и историјске слике Боке которске. (ИЗВОР: НОВИНСКИ ПОРТАЛ).
