Списак легата и збирки у Адлигату обухвата све појединачне и групне легате, библиотеке, збирке и друге облике заоставштине које су дародавци завештали Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.
ЛЕГАТ ПРОФ. ДР ИЛЕАНЕ ЧУРЕ САЗДАНИЋ
Легатор: Илеана Чура
Легат проф. др Илеане Чуре Сазданић је репрезентативна збирка материјалних и културних добара коју чини лична библиотека и архива Илеане Чуре, докторке филологије и професорке енглеског језика и књижевности, као и намештај њеног претка Михаила Полит-Десанчића, а налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, у коме је Илеана била и члан оснивач. Легат је доступан за јавност у оквиру спомен собе Илеане Чуре у Музеју српске књижевности на Бањици у Београду.
Легат проф. др Илеане Чуре Сазданић састоји се од преко десет хиљада публикација англистике, канадистике и друге литературе из њене личне библиотеке, коју је професорка сакупљала и формирала током своје дугогодишње успешне каријере. Легат је јавности доступан посредством Виктора Лазића, Илеаниног наследника и председника Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, у оквиру којег раде Музеј српске књижевности, Музеј књиге и путовања и Библиотека Лазић. У спомен соби Илеане Чуре, која се налази у Музеју српске књижевности, изложен је и значајан фонд литературе о Индији и из индијске књижевности, али и потписани примерци значајних светских песника и интелектуалаца са којима је професорка Чура била у пријатељским односима. Посебно су значајна писма и рукопис Амрите Притам – индијске Десанке Максимовић, Гопи Гаубе, Кушават Синга, као и славног америчког песника Алена Гинзберга и канадске нобеловке Алис Манро.
Спомен собу краси и оригинални намештај Илеаниног претка, Михаила Полит-Десанчића. Тај намештај био је у салону породичне куће у Новом Саду када је, на позив Илеанине тетке Љубице, војвођанске списатељице, у кући гостовао један од највећих индијских књижевника, нобеловац Рабиндранат Тагор. Љубица и Тагор су се упознали на једном од њених путовања у Беч. Током боравка у Новом Саду 1926. године, он је држао предавање у Матици српској, које је преводила Љубица, а након тога посетио је породицу и присуствовао концерту у салону куће. О томе је марта 1962. године новосадски Дневник објавио текст под насловом „Тагорина пријатељица Новосађанка“. За боравак Тагора у Новом Саду 2017. године се заинтересовала и професорка др Дипанита Дата из Индије, која је тада писала научни рад о Тагоровим путовањима по Србији.
Осим легата, Илеана Чура уступила је Виктору Лазићу и део своје породичне куће из које је изведена на стрељање, а у којој је боравио Тагора, те је у тим просторијама планирано успостављање огранка Музеја.На иницијативу Удружења „Адлигат”, на зиду куће у улици Краља Александра број 1, 23. јануара 2015. године, 73 године након Новосадске рације, постављена је спомен-плоча породици Чура са стиховима Исидоре Секулић „Живот може бити кратак, али траг живота може бити вечан”.
Проф. др Илеана Чура (1930 – 2016) била је оснивач нашег Удружења, професор енглеског језика са постдокторатом на Јејлу, оснивач је катедри за англистику на Универзитету у Приштини и за српскохвратски језик и књижевност на Универзитету у Њу Делхију. Њен деда је Михајло Полит-Десанчић, сарадник и адвокат Светозара Милетића, а на позив њене тетке Љубице Сазданић, најпознатији индијски нобеловац и први добитник Нобелове награде ван европског континента, Рабиндранат Тагора, гостовао је у њеној кући у Новом Саду.
Проф. Илеана Чура са својим легатом и више од десет хиљада публикација, уступила је путем Виктора Лазића и део куће своје породице из које је изведена на стрељање, а у којој је 1926. гостовао Тагора. У том простору планирано је отварање Музеја Новосадске рације.
У овом легату постоји значајан фонд литературе о Индији и из индијске књижевности, са потписима угледних индијских аутора као на пример Гопи Гаубе, Амрите Притам, Кушават Синга, али и значајна колекција англистике и канадистике. У оквиру легата уступљена су и сва ауторска права на њена дела.
Целокупна Колекција Индије у Библиотеци Лазић носи име ”Проф. др Илеана Чура”.
СТРАНИЦА О ЛЕГАТУ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЛЕГАТ МИЛОВАНА ДАНОЈЛИЋА
Легатор: Милован Данојлић
Легат Милована Данојлића је репрезентативна збирка материјалних и културних добара коју је дародавац, српски књижевник и песник, Милован Данојлић, формирао у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, где је уједно и члан оснивач, као и члан Управног одбора. Легат чини више хиљада књига из песникове личне библиотеке, укључујући ретка прва издања, као и књиге са посветама, затим део личне архиве, неколико уметничких слика и велики број личних предмета.
Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године. Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.[2]
Данојлић је током година у више наврата поклањао Удружењу предмете, књиге и разне друге садржаје од великог културног значаја. У легату се налази део његове личне библиотеке – више хиљада књига пренетих из Ивановаца, али и из Поатјеа, укључујући и неке од најређих књига српске књижевности 20. века, између осталог прво издање „Ламента над Београдом“ Милоша Црњанског, из 1962. (Јоханезбург), штампано на посебном папиру у само 25 примерака, затим „Лирика“ Јована Дучића из 1943, књиге Иве Андрића на француском језику, уључујући и прво библиофилско издање „Травничке хронике” објављено на француском. Ово издање посебно је занимљиво јер се у Удружењу налази и Андрићево писмо упућено Марку Ристићу из 1951. године, управо у вези са тим издањем, где се Андрић консултује око понуде да дело преведе на француски. Део легата је и преписка између Данојлића и Ристића коју чини 37 писама.
Данојлић је Удружењу поклонио и комплет часописа „Тајмсов књижевни додатак” (енгл. Times Literary Supplement), који је деценијама важио за водећи књижевни часопис у свету, а који је он годинама сакупљао и из Поатјеа, где му је стизао на адресу, преносио у свој дом у Ивановцима. Осим обимне литературе, у легату је и део песникове личне архиве, неколико рукописа, међу којима и рукопис његове прве збирке песама „Како спавају трамваји” (1959), и велики број личних предмета. У сталној поставци изложене су његова писаћа машина, мноштво пера која је имао обичај да сакупља, као и књиге са посветама, од којих се посебно истиче посвета руског Нобеловца и Данојлићевог пријатеља, Јосифа Бродског.
СТРАНИЦА О ЛЕГАТУ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЛЕГАТ ПРОФ. МР МИОДРАГА ЖИВАНОВА
Легатор: Драгослава Живанов
Легат Миодрага Живанова данас се налази у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, а поклонила га је Миодрагова супруга, Драгослава Живанов, много пре оснивања самог Удружења, лично Виктору Лазићу. Драгослава је била наставница немачког језика, а по пензионисању почела је да држи и приватне часове. Међу њеним ученицима био је и Виктор Лазић. Миодраг Живанов и његова супруга често су Виктору поклањали књиге у детињству и током одрастања, а осим што му је Драгослава држала приватне часове немачког, Миодраг га је такође подучавао библиотекарству. Након што је Живанов преминуо 2000. године, Драгослава је Виктору, који је са њеним супругом делио ентузијазам и љубав према књизи, поклонила читаву личну библиотеку свога супруга, белешке, архивску грађу, фотографије и друге значајне материјале и културна добра, те је легат био део Библиотеке Лазић и пре оснивања Удружења „Адлигат”.
СТРАНИЦА О ЛЕГАТУ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЛЕГАТ ПЕРЕ ЗУБЦА
Легатор: Перо Зубац
Легат Пере Зубца један је од легата у саставу Дома легата које је основало Удружења Адлигат, као невладине, непрофитне организације грађана, које се бави унапређењем српске културе, уметности и међународне сарадње. Тако се поред осталих легата у „Дому легата“ налази однедавно и библиотека – легат Пере Зупца. Тиме је за следећа поколења сачувана библиотека Пере Зубца као једног од значајнијих интелекуталаца. Захваљујући овом легату није сачувано Зубчево духовно благо, већ и сећање на његову личност и дело.
Легат је у Београду имао је двоструку културну функцију. Као израз индивидуалне културне свести, легаторство је употпуњавало оно што се подразумева под културним бићем једног народа. С друге стране, легаторство је на особен начина потврђивало јединствену бригу за културна и уметничка остварења заједнице која су промакла надлежним установама. Зачет с краја 19 века, у 20 веку овај вид културног доброчинства се шири, тако да је 1983. године Београду било око 150 легата, а у 21. веку их је много више.
Оснивањем легата Пере Зубца (1945), који је и сам оснивач Удружења Адлигат, након своје смрти и сам је постао саставни део Дома легата Адилат. Овај књижевник, прославио се на просторима бивше Југославије једном од најлеших љубавних поема српске поезије – “Мостарске кише”, аутор је више од педесет објављених књига поезије. Аутор је и двадесетак антологија југословенског и светског песништва (заступљених у десетак страних и више од три стотине српских песничких антологија) Песме су му превођене на преко двадесет језика. Добитник је свих значајнијих књижевних награда. Заступљен је у читанкама и лектири у Србији, Хрватској, Црној Гори и Босни и Херцеговини. Колика је била популарност Зубчеве поеме “Мостарске кише”, говори чињеница да је ова поема у преводу Ирине Чивалихине, коју је објавио московски часопис “Работница” имала тираж од 19.750.000 примерака! У легату Пере Зубца налазе се многобројне књиге са његовим белешкама, посветама, значајна колекција књижевне периодике и рукописа.
СТРАНИЦА О ЛЕГАТУ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЛЕГАТ ПОРОДИЦЕ БЕШЕВИЋ
Легатори: Породица Бешевић
Легат породице Бешевић је репрезентативна збирка материјалних и културних добара коју чине предмети, уметничке слике, намештај и библиотека породице Бешевић, а коју је формирала Вукица Бешевић, на иницијативу песникиње Мирјане Булатовић. Легат је доступан јавности у оквиру Музеја српске књижевности, Музеја књиге и путовања и Библиотеке Лазић на Бањици у Београду.
Легат породице Бешевић чине предмети и библиотека Стевана Бешевића, велики број уметничких слика Николе Бешевића, али и неколико слика Милице Бешевић, затим намештај из стана Иве и Вукице Бешевић, велики број породичних фотографија и архивске грађе. У легату се налазе и етнографски предмети из Санџака из 18. и 19. века, као и штап краља Милана Обреновића са његовим монограмом, који је изложен у Соби краљице Наталије у Музеју српске књижевности.
Од значајних предмета, поред поменутог, издвајају се и радио из прве серије радио апарата увезених у Србију, као и путнички ковчег-шкриња из 19. века који је припадао Алиси Бешевић. Овај старински ковчег за пренос ствари, у коме је Алиса носила своју одећу када је бежала из Петрограда почетком Првог светског рата, претходно је био на Светској изложби у Паризу 1900. године, за коју је изграђена Ајфелова кула, и тада је проглашен најлепшим предметом у својој категорији. О овоме сведоче златни печати и натпис Grand Prix Paris 1900 („главна награда” на франц.) у унутрашњости ковчега. У оквиру легата су уступљена и сва ауторска права на писана дела проф. др Иве Бешевића и Николе Бешевића. Такође, целокупна Колекција медицине Библиотеке Лазић носи име „Иво и Вукица Бешевић”.
По пореклу православна свештеничка породица из села Баљци код Дрниша, Бешевићи су током генерација живели у завичајној Далмацији, Срему, а потом и Београду. Први истакнути члан породице био је Стеван Бешевић (1868 – 1942), књижевник, новинар, адвокат и један од првих конструктора модела авиона. Са супругом Олгом имао је четворо деце – Николу, Петра, Милицу и Вукосаву. Никола (1892 – 1970) и Милица Бешевић (1896 – 1941) били су академски сликари, а школовали су се на Уметничко-занатској школи у Београду. Милица је учила у атељеу сликара Уроша Предића, где је њена сестра Вукосава била модел, а Никола је дипломирао и на Ликовној академији у Риму (Accademia di Belle Arti di Roma). Обоје су имали изложбе и ван тадашње Југославије. Стеван Бешевић и Никола учествовали су у Првом светском рату и преживели повлачење српске војске кроз Албанију. Почетком Другог светског рата, Милица и Олга трагично су погинуле током бомбардовања Београда, а Стеван је тешко рањен и неколико месеци касније преминуо је од последица повреда. Породично стабло тако наставља Никола, који је са пијанисткињом Алисом Бешевић имао четворо деце – Ива, Иванку и, по родитељима, Стевана и Олгу. Проф. др Иво Бешевић (1921 – 2009) био је истакнути дечји хирург, а Иванка Бешевић-Борели (1924 – 2013) била је новинарка Политике. Иво је био у браку са Вукицом Бешевић (1937 – 2020), која је на иницијативу Мирјане Булатовић основала породични легат у Удружењу „Адлигат”.
СТРАНИЦА О ЛЕГАТУ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЛЕГАТ ПОРОДИЦЕ ЛЕКО
Легатори: Вера и Даница Леко
Легат породице Леко је репрезентативна збирка материјалних и културних добара коју су проф. др Вера М. Леко и њена ћерка др Даница Леко, уз сагласност шире породице, формирале у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Прва донација Удружењу обављена је 2012. године, а легат је званично отворен за чланове породице, пријатеље и јавност 19. новембра 2016. године, у оквиру Музеја српске књижевности на Бањици у Београду.
Прва донација Удружењу за културу, метност и међународну сарадњу „Адлигат” обављена је 2012. године, када је др Даница Леко поклонила преко четири хиљаде појединачних примерака литературе Удружењу, укључујући и периодику из 19. века. Током наредних година сарадња и пријатељство се наставило, а легат је званично формиран и за јавност отворен 19. новембра 2016. године, у оквиру Музеја српске књижевности на Бањици у Београду.
Легат су формирале проф. др Вера М. Леко, Даничина мајка, и Даница, уз сагласност ширег круга породице Леко и том приликом поклониле су Удружењу целокупну породичну архиву, као и породичне архиве других фамилија које су у сродству са њима, бројне књиге које је Верин супруг и Даничин отац, Марко Д. Леко, завештао, затим монографије, породичне фотографије, дипломе, указе о додељеним одликовањима, документа чланова породице из Првог светског рата, комаде намештаја који су припадали породици Леко (писаћи сто Марка Т. Лека, библиотечки кабинет Марка Д. Лека, гардеробни орман краљице Наталије Обреновић и овални сто из породице Антула).
Соба краљице Наталије Обреновић
Поводом двеста година од доласка породице Леко у Београд, Удружењу је поклоњен и остатак комплета намештаја краљице Наталије Обреновић, њен тоалетни сто и столице, те је у Музеју српске књижевности формирана збирка посвећена Обреновићима, у оквиру собе краљице Наталије. Збирка, осим намештаја из легата породице Леко, садржи и штап краља Милана Обреновића (из легата породице Бешевић), меније и фотографије са двора краља Александра и Драге Машин (легат Марка С. Марковића), књигу Promenades de Paris из библиотеке Михаила Обреновића, као и 27 претходно непознатих страница писама краља Милана Обреновића.
Намештај краљице Наталије нашао се у поседству породице Леко путем Неце Стевановић, дворске даме и прабаке Данице Леко, којој је краљица поклонила део свог намештаја након што је протерана из Србије 1891. године.
Писма Саве Шумановића упућена Растку Петровићу
Поводом пете годишњице од формирања Удружења „Адлигат”, породица је поклонила Удружењу три писма Саве Шумановића упућена Растку Петровићу, а потом је легат обогаћен и преосталим писмима из преписке. Целокупан фонд који чини двадесет писама пружа увид не само у пријатељство два српска великана, већ и у личност Саве Шумановића, сликовито је описујући и у тренуцима пуног здравља, али и у ретким тренуцима душевне слабости. Од двадесет писма, два је Растку упутила Савина мајка, Персида Шумановић, молећи га да помогне њеном сину.
Писма Саве Шумановића нашла су се у поседству породице Леко путем породичног рођака Александра Дерокоа, који је био близак пријатељ Растка Петровића. Писма су чувана у Дерокоовој личној архиви деценијама, све до његове смрти 1988. године. Његова удовица их је, затим, са делом његове архиве, поклонила Марку Д. Леку, оцу Данице Леко и супругу Вере Леко.
Породица Леко је једна од најзначајнијих београдских цинцарских породица, која је Србији подарила десетак доктора наука и професора. Чланови ове породице били су премијери, градоначелници, министри, чланови парламента, краљеви ађутанти, уважени лекари, хемичари, архитекте, генерали. Породица је пореклом из Влахоклисуре, данас Клисура у Северној Грчкој. Због турских погрома над православним становништвом, које су спроводили полуаутономни Албанци под командом Али-паше Јањинског, породица се иселила из данашње Северне Грчке и прво настанила у Јужном Банату (тадашње Аустријско царство), а потом се из Беле Цркве преселила у Београд, двадесетих година 19. века. Генерације породице Леко већ готово два века живе у Београду.
Породица Леко током година је сабрала обиље докумената који се односе на породичну историју, али и историју Београда. Сачувани су бројни важни документи, као на пример дневник проф. др Марка Т. Лека, дневник преласка преко Албаније током Првог светског рата Драгомира М. Лека, бројна документација у вези са Првим светским ратом и Црвеним крстом, универзитетске дипломе, ордење, писма писана предвуковским писмом из седамдесетих година деветнаестог века, оригиналне признанице за чланарину Томе М. Лека Читалишту београдском (од 1853. до 1862. године), његове признанице за претплату на Србске новине, Шумадинку, Световид, Трговачке новине, као и оригиналне признанице о плаћеном порезу (од 1854. до 1962), укључујући и данак вазалне Србије. Ова важна културна добра данас се налазе у Удружењу „Адлигат” у Београду.
Породичну архиву годинама је чувао и проширивао Марко Д. Леко (1929 – 2005), редовни професор Природно-математичког факултета из области примењене математике, син Драгомира М. Лека, а унук Марка Т. Лека. Марко је радио на систематизацији породичне архиве и фотографија, а објавио је и низ чланака о историји породице Леко. Комплетну породичну архиву и извесне делове намештаја, породичних слика и фотографија завештао је својој ћерки, Даници Леко, која их је потом, са својом мајком Вером Леко, поклонила Удружењу „Адлигат”.
СТРАНИЦА О ЛЕГАТУ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЛЕГАТ МИРЈАНЕ И ПАВЛА ВУИСИЋА
Легатор: Мирјана Вуисић
Легат Мирјане и Павла Вуисића је збирка материјалних и културних добара коју чини велики број личних предмета српског глумца Павла Вуисића, а коју је Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” завештала Павлова супруга, Мирјана Вуисић, уједно и члан оснивач и члан управног одбора Удружења. Осим личних предмета, који укључују бројне рукописе, скице, фотографије, легитимације, цртеже, предмете из филмова у којима је глумио, као и оригинал Павловог тестамента, Мирјана је Удружењу уступила на коришћење и стан у којем су заједно живели, како би се након њене смрти користио у музејске намене, за промоцију филма и чување сећања на Павла и Мирјану. Легат је доступан за јавност у оквиру Музеја српске књижевности на Бањици у Београду.
Легат Мирјане и Павла Вуисића формиран је 2016. године, у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, а допуњаван је у више наврата у годинама након оснивања. Дародавац Мирјана Вуисић у Удружењу је уједно и члан оснивач и члан управног одбора. Легат обухвата велики број личних предмета Павла Вуисића, од његове омиљене торбе, рукописа његових песама, бројних скица бродова, фотографија, лула за дуван, све до познатог и често цензурисаног тестамента исписаног на три странице.
Тестамент Павла Вуисића годинама је био контроверзна тема и често је објављиван у цензурисаним и некомплетним деловима. Осликава глумчев став према комунизму и вери, посебно у делу где Павле захтева да му на сахрани певају шесторица попова, али у себи, и прети да му ниједан комуниста не држи говор, иначе ће се у гробу преврнути и не само преврнути, већ и устати из гроба да комунисту гони, као и све његове истомишљенике.
Павле Вуисић рођен је 10. јула 1926. године у Београду, од оца Миша и мајке Радмиле. Студирао је право и радио као новинар Радио Београда све до 1950. године, када отпочиње његова глумачка каријера, улогом у филму Чудотворни мач Воје Нановића. Убрзо након те улоге започиње сарадњу са бројним редитељима. Иако није имао формално глумачко образовање, снимио је велики број филмова и телевизијских серија и важи за глумачку легенду југословенске кинематографије. Његова филмографија обухвата 177 јединица, од тога 129 дугометражних филмова, 17 серија, 14 ТВ филмова, шест мини телевизијских серија и пет кратких ТВ филмова. Посебно се истичу улоге у култним филмовима „Ко то тамо пева“ и „Маратонци трче почасни круг“, као и серијама „Камионџије”, „Отписани” и „Више од игре”. У легату у Удружењу „Адлигат”, између осталог, налази се и свежањ кључева на коме је и оригинални кључ камиона који је вожен у серији „Камионџије”.
Павле је био учесник борби на Сремском фронту (1944–1945). Мало је познато и да је целог живота писао, најчешће песме, а писао је где је стигао – на кафанским рачунима, именику, по књигама, салветама, кутијама цигарета. Често би цепао оно што би записао, те је супруга Мирјана посебно издвајала и чувала његове рукописе. Павле је био и врстан бродоградитељ, о чему сведоче и бројне скице бродова у легату. Већи део свог слободног времена проводио је на Сави и на Ади, опчињен реком и водом. Са својом супругом Мирјаном био је тридесет две године у браку, од 1956. до смрти 1988. године.
Павле Вуисић преминуо је 8. октобра 1988. године, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду. По његовој жељи, коју је исказивао у више наврата током живота, како у говору тако и у бројним записима и тестаменту, сахрани је присуствовала само његова супруга и поп, којем није рекла ко је покојник. Једна од изјава која сведочи о овој жељи је „Молим смрт објавити најмање три дана после погреба. Да мојему погребу не присуствује нико до ње […] Молим само Она и Ја”.
Године 2009, двадесет једну годину након Павлове смрти, објављен је документарни роман о његовом животу, аутора Александра Ђуричића, који носи назив „После фајронта: књига о Паји”. Романсирана биографија објављена је у издању ВБЗ Београд и Блица.
СТРАНИЦА О ЛЕГАТУ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЛЕГАТ БОГДАНА ТЕРЗИЋА
Легатор: Нина Новићевић
Легат обухвата библиотеку са око 14 хиљада публикација. Године 2017. Богданова ћерка, Нина Новићевић, формирала је легат Бограда Терзића у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Легат садржи више од 10.000 библиографских јединица из Терзићеве личне библиотеке, укључујући велики број књига како лингвистичко-научних, тако и књижевних дела савремених домаћих и страних писаца.
Богдан Терзић (1928-2016) – професор Филолошког факултета у Београду, доајен српске лингвистичке русистике и славистике. Био је и председник Славистичког друштва Србије. Као агилни сарадник и члан редакције доприносио је излажењу часописа Живи језици и Славистика. Ангажован је и у Колекцији Одговори Милоша Јавтића, у којој је досад изашло близу 200 књига. Дао је допринос разним телима и комисијама Филолошког факултета, затим Међународном славистичком центру, Друштву српско-руског пријатељства, Српско-украјин- ском друштву и сл. За свој рад добио је више домаћих и страних признања: Пушкинову медаљу Међународне асоцијације професора руског језика и књижевности (МАПРЯЛ); Повељу почасног члана Славистичког друштва Србије; Повељу Друштва за примењену лингвистику Србије; Златну значку Културно-просветне заједнице Србије; годишњу награду Радио-телевизије Србије за књигу Слово о језику, рађену у коауторству са Драгом Ћупићем и Егоном Фекете; Повељу за животно дело Славистичког друштва Србије; Пушкинову медаљу – државно одликовање Руске Федерације. Радови су му објављивани на српском, руском, укра јинском и чешком језику.
ЛЕГАТ ТАЊЕ КРАГУЈЕВИЋ И ВАСИЛИЈА ВИНЦЕ ВУЈИЋА
Легатори: Василије Винце Вујић и Тања Крагујевић
Легат Тање Крагујевић и Василија Винце Вујића је породична збирка материјалних и културних добара коју су у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду формирали Тања Крагујевић, књижевница, ћерка чувеног фотографа Стевана Крагујевића, и њен супруг, професор Василије Винце Вујић, унук колекционара уметнина, велепоседника и великог добротвора Јоце Вујића. У оквиру легата издвојене су тако и две засебне збирке – Збирка Јоце Вујића и Збирка Стевана и Лепе Крагујевић, а велики део њихових дарова изложен је и у оквиру Збирке Првог српског устанка. Легат је доступан јавности у оквиру Музеја српске књижевности на Бањици у Београду.
Формирање легата започела је у виду збирке Тања Крагујевић, 2012. године, поклањајући Удружењу у неколико наврата разне предмете, књиге, своју архивску грађу и друго. Током година је и њен супруг Василије отпочео са даровима Удружењу, а заједно су 2017. формирали породични легат, који је за јавност изложен и отворен 2019. године у оквиру Музеја српске књижевности. Због богатих дарова и велике посвећености, обоје су добили статус почасних чланова оснивача Удружења. Легат чини песничка архива Тање Крагујевић, неколико књижевних награда, њене књиге и књиге са посветама колега, укључујући и посвету добитнице Нобелове награде Виславе Шимборске. Поклоњени су и филателистички коверти из колекције Стевана Крагујевића, уз разноврсну архивску грађу, што све заједно чини засебну Збирку Стевана и Лепе Крагујевић.Тања је Удружењу поклонила и стари накит из 18. века, поклон од родитеља, који укључује копчу за појас, наруквице од пећког филиграна и украсни ланац.
У легату се такође налази и сребрни филигрански појас из 19. века, принцезе Ксеније Петровић Његош, ћерке краља Николе. Појас је био Тањин венчани поклон од породице Вујић, претходно део Музеја Јоце Вујића. Из богате музејске ризнице свога деде, Василије је поклонио и златне печатне прстенове са иницијалима Јоце Вујића. Један прстен, поред иницијала, садржи и симбол правде, а други је прстен са златним оквиром и рубинском плочицом. Ови драгоцени предмети били су део породичног наслеђа Вујића, а Удружењу су поверени на даље чување са великим поверењем и жељом да се сарадњи да посебан и значајан акценат.
Удружењу су Василије и Тања поклонили и вредан прстен из 14. века искован у Новом Брду, месту које је у средњовековној Србији било познато по рудницима злата и сребра. Прстен је изразито женски, што га чини вема ретким, а др Марко Поповић, археолог који води рестаурацију и конзервацију тврђаве Новог Брда, истакао је да прстен спада у најбоље примерке српског средњовековног накита. Овај прстен, заједно са наушницама из 16. века из Призрена, представља важан траг српске историје и сведочи о рударству и вештини српских занатлија у средњовековном периоду.
Важан део легата чини и старо оружје, укључујући примерке који су били коришћени у време Првог српског устанка – турски јатаган, устанички пиштољ и кубура из 19. века, које је у Удружењу изложено у оквиру Збирке Првог српског устанка. У легату су такође и француска сабља, ханџар, као и арбија (шипка од железа или тврдог дрвета којом се набија набој у цеви пушака кремењача и која служи и за чишћење) за коју у Каталогу свог музеја, Јоца Вујић каже: „Арбија, дршка од сребра. Донео 1916, из Скадра др Бранко Пецарски”.
СТРАНИЦА О ЛЕГАТУ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЛЕГАТ МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА
Легатори: Мадлена Павловић и Кристина Павловић
Легат Миодрага Павловића је репрезентативна збирка материјалних и културних добара коју је дародавац Миодраг Павловић, српски академик, књижевник, песник и есејиста, још за живота почео да формира у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, у коме је био и члан оснивач. Легат, који обухвата његову личну библиотеку, као и значајан део намештаја и предмета из Павловићевог стана, Удружењу су, након његове смрти, поклониле супруга Марлена и ћерка Кристина Павловић. Легат је доступан за јавност у оквиру спомен собе Миодрага Павловића у Музеју српске књижевности на Бањици у Београду.
Миодраг Павловић био је један од оснивача Удружења ,,Адлигат”, те је још за живота започео формирање свог легата у коме се налази његова лична библиотека, као и значајан део намештаја и предмета из његовог стана. Након Павловићеве смрти и преузимања целокупног легата од његове супруге Марлене и ћерке Кристине, у Музеју српске књижевности отворена је спомен соба Павловића у којој је сачуван оригинални животни и радни амбијент песника који је имао водеће место у српској књижевности још од издавања своје прве збирке песама. Песников лични примерак првог издања „87 песама” може се видети на столу из његовог стана.
У спомен соби налазе се и Павловићев докторски прибор, уметничке слике, намештај из његовог стана, па чак и омиљена кошуља и одело које је носио на додели важних награда. Међу бројним књигама из личне библиотеке налазе се и оне са посветама Милорада Павића, Меше Селимовића, Добрице Ћосића, Зорана Ђинђића, Раше Ливаде, Марка Ристића, Исидоре Секулић. У соби су изложени и рукописи Васка Попе, међу којима је и оригинални рукопис „Споредног неба”, али и многе друге белешке и публикације од великог значаја за српску културу.
Спомен соба премештена је у нове просторије 2017. године и том приликом посебан део је посвећен Павловићевом куму и пријатељу Владети Јеротић, који је Удружењу „Адлигат” такође поклонио значајну збирку књига и предмета. У кутку овог академика налазе се два ормара са више хиљада књига, укључујучи и књиге које је отац Владете Јеротић донео са Крфа након Првог светског рата, као и прва издања Берђајева. Изложени су и лични предмети Јеротића, као што су оловке, наочаре, две стране рукописа и заједничке фотографије са Мијом током посета Студеници. Владета је после Павловићеве смрти често у његовој спомен соби држао предавања, у оквиру којих се подсећао кумства и пријатељства са Миодрагом.
Миодраг Павловић рођен је у Новом Саду 1928. године. Основну и средњу школу завршио је у Београду, а Медицински факултет Универзитета у Београду похађао је од 1947. до дипломирања, 1954. године. Већ током студија, 1952. године, објавио је своју прву збирку песама под називом „87 песама” – прекретницу у новијој српској поезији. Ова збирка, иако његова прва, постала је култна и означавала дефинитивни раскид њега и његове генерације са наметнутим догмама у стваралаштву, како естетским тако и идеолошким. Осим што је био школовани лекар, Миодраг је био песник, приповедач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар, али и изванредан зналац српске и европске поезије. Превођен је на све европске и неколико оријенталних језика. Његова поезија је наишла на посебно добар пријем у Немачкој и објављивана је у најугледнијим немачким листовима. Као уредник у Просвети радио је од 1961. до 1984. године. Од 1978. године био је дописни члан Одељења језика и књижевности САНУ, а од 1985. редовни члан. У оквиру САНУ, био је и члан Одбора за народну књижевност и МО одбора за проучавање Косова. Миодраг је један од академика који су потписали Апел против рата, објављен 18. новембра 1991. године и један од извршилаца последње воље Исидоре Секулић. Добитник је бројних награда, међу којима су Октобарска награда града Београда (1963, 1991), Змајева награда (1969), Награда „Бранко Миљковић” (1978), Седмојулска награда (1988), Нолитова награда (1987), Награда „Тодор Манојловић” (1993), Жичка хрисовуља (1994), Награда „Јован Дучић” (1996), Дисова награда (1996), Награда „Десанка Максимовић”, Повеља за животно дело (1997), Вукова награда (1998), Ordre des lettres et des Arts (1985) и многе друге. Добитник је и Ордена Светог Саве, који му је уручен 2008. године од Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, у име Његове Светости Патријарха српског Павла. Преминуо је у Тутлингену 17. августа 2014. године.
Књижевник Миодраг Павловић (1928-2014), био је оснивач нашег Удружења, један је од најзначајнијих српских послератних песника, есејиста и академика који је са својом збирком “87 песама” извршио велики утицај у српској поезији. Завршио је Медицински факултет.
СТРАНИЦА О ЛЕГАТУ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЛЕГАТ ДАРКА ТАНАСКОВИЋА
Легатор: Дарко Танасковић
Проф. др Дарко Танасковић 2017. године започео је формирање свог легата у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Приликом потписивања уговора, као симбол доброг почетка сарадње, поклонио је Удружењу изузетно редак примерак првог издања „Практичног арапско-француског речника” (Dictionnaire pratique Arabe-Francais) из 1871. године, француског арабисте и главног преводиоца француске војске у Алжиру Марселина Босијеа. Ову ретку књигу професор Танасковић набавио је током једногодишњег студијског боравка у Тунису (1976/77).
Танасковић је Удружењу поклонио и збирку књига, часописа и других материјала које је сакупљао дуже од четрдесет година, а међу књигама из његове библиотеке посебно се истичу издања арабистике, туркологије и речници за учење арапског језика. У библиотеци се налази и књига са посветом турског нобеловца Орхана Памука коју је Танасковићу писац лично потписао током боравка у Београду 2006. године.
Поред библиотеке, у легату професора Танасковића налази се и мноштво других предмета: диплома, захвалница, фотографија са значајним људима које је сретао током дуге и успешне каријере, попут фотографија са папом, као и председником Азербејџана.
ЛЕГАТ ВОЈИСЛАВА ИЛИЋА МЛАЂЕГ
Легатор: Милица Р. Јањушевић
Легат Војислава Илића Млађег је репрезентативна збирка материјалних и културних добара коју чине целокупна архива, предмети, фотографије, рукописи и бројна друга културна добра која су припадала Војиславу Илићу Млађем, српском међуратном песнику, а чије је формирање 2018. године започела Илићева унука Милица Јањушевић у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Легат је званично отворен у августу 2020. године у Музеју српске књижевности.
Априла 2018. године, Илићева унука Милица Јањушевић, на иницијативу свог пријатеља Милана Михаиловића, поклонила је архиву свога деде Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. У неколико наврата након тога Удружењу је поклањала разне Илићеве предмете, попут његовог стола и лампе, затим белешке, рукописе, фотографије и друго. Августа 2020. године легат је званично отворен за јавност у оквиру Музеја српске књижевности.
Легат Војислава Илића Млађег садржи бројну документацију, више хиљада објављених и необјављених дела у рукопису, више стотина страница песникових бележака и дневника, Илићева предавања о књижевности за децу, десетине писама, признаница и друге архивске грађе, као и велики број фотографија, укључујући фотографије из Првог светског рата. У великом броју рукописа, могу се наћи и Илићеве песме о Његошу, белешке о Југославији и словенству, песме о адмиралу Гепрату, војводи Путнику, као и рукописи две песме о Михајлу Пупину, који га је једном приликом спасао глади тако што је откупио више стотина примерака његових књига. У знак захвалности Илић му је посветио једну песму 1933. године, поводом научниковог рођендана, а другу поводом Пупиновог подизања „Народног Дома” (данас део Меморијалног комплекса) у Идвору, 1935. године. У Илићевој архиви је и писмо Геци Кону, као и писмо у форми песме тадашњем гувернеру „Привилеговане Народне Банке” Милану Радосављевићу, у коме га он моли да запосли његовог сина Милана за хонорарног чиновника. У архиви су и документа у вези са објављивањем познате Антологије новије српске лирике Богдана Поповића, али и критика коју је Војислав написао о антологији, новине које извештавају о убиству краља Александра у Марсеју и друго.
Због богате архивске грађе која сведочи о времену у коме је живео, легат Војислава Илића Млађег од великог је значаја како за проучавање песниковог дела, тако и за проучавање српске књижевности, али и историје међуратног раздобља.
Војислав Илић Млађи рођен је 7. октобра 1877. године у Ореовици код Пожаревца. Основну школу завршио је у родном селу, а потом је уписао и завршио Пожаревачку гимназију. Већ у својим средњошколским данима почео је да пише, објављујући песме у већем броју часописа тог времена. Завршио је Правни факултет на Великој школи. Године 1909. објављује своју прву збирку ауторских песама под називом Песме, међу којима се истичу Ноћна свирка, Из једне шетње, Над извором Тимока, Звони, Њен венчић, Из болничких часова, У поштанским колима. За ову збирку Јован Скерлић написаће критику, касније укључену у дело Писци и књиге (1964). Богдан Поповић уврстио је три његове песме у своју Антологију новије српске лирике (1911).
Између два светска рата важио је за једног од омиљених песника, чији су се стихови читали на разним свечаностима, празницима, комеморацијама, али и у школама, црквама, на гробљима и у Двору. Писао је у првом реду родољубиве, затим завичајне, љубавне и дечије песме, али и хумористичко – сатиричне, религиозне, краљевске и друге. Често му је указивана велика част позивањем да саставља надгробне стихове, али и да држи говоре на сахранама многих великана, међу којима су војвода Радомир Путник и војвода Живојин Мишић. Оригинални рукописи говора које је држао на сахранама војвода Мишића и Путника налазе се у његовом легату. Илић је, између осталог, епитафе писао и сам себи, те се у његовом легату могу пронаћи и шаљиве забелешке попут „Спремљен себи самом, кад сам, као помоћник библиотекара, имао несрећу да се, једне зиме, у Народној библиотеци, смрзавам од хладноће”. Његови стихови налазе се на камену у маузолеју на капели српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.
Преминуо је 22. маја 1944. године у окупираном Београду, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
СТРАНИЦА О ЛЕГАТУ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЛЕГАТ МИЛОША ЈАНКОВИЋА
Легатор: Милош Јанковић
Легат Милоша Јанковића je репрезентативна збирка материјалних и културних добара коју је дародавац Милош Јанковић, српски књижевник и песник, формирао 2018. године у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, чији је и члан оснивач. Јанковић је свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” формирао 2018. године и том приликом поклонио је Удружењу своје рукописе, преписку са Милованом Данојлићем из осамдесетих година 20. века, допис Матије Бећковића којим га обавештава о пријему у чланство Удружења књижевника Србије, као и шешире петорице великана српске песничке речи које је током живота сакупио – Јаше Гробарова, Милана Ненадића, Слободана Стојадиновића Чуде, Баја Луковића и Андреја Јелића Мариокова. Јанковић је Удружењу поклонио и више од 200 бројаница које је сакупљао у више десетина манастира дуже од једне деценије.
У легату Милоша Јанковића налази се и писмо које му је Данило Киш упутио за рођендан, 14. априла 1981. године. На молбу Јанковића да му Киш изнесе своје мишљење о једном рукопису књиге прозе, Киш је као одговор послао писмо у којем износи неколико савета – предложак из кога је касније настало дело „Савети младом писцу” (1984). У њему, између осталог, Киш даје следеће савете Јанковићу: Немојте тражити савете од писаца, поготову од познатих писаца, јер вам књижевне савете, над текстом и поводом текста, нико не може дати; Читајте своје саставе у стиху и прози својим вршњацима, онима у које верујете и онима у које не верујете; Полемизирајте са њима, измењујте књиге, подупирите своја уверења либрима старим и новим; Поскидајте са зидова слике писаца, живих и мртвих, а поготово живих, и ставите на њихово место слике и постере девојака; Не идите са својом генерацијом, али јој и не окрећите леђа; Упознајте писце да бисте се уверили да нису, као људи, обично ни бољи ни гори од осталог света; Читајте, учите језике, преводите /превођење је одлична вежба за писање/; Не слушајте ничије савете и рецепте, па ни овај.
СТРАНИЦА О ЛЕГАТУ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЛЕГАТ ДАНИЛА НИКОЛИЋА
Легатор: Лидија Николић
Легат Данила Николића је репрезентативна збирка материјалних и културних добара коју је за живота почео да формира књижевник, приповедач и романописац Данило Николић у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, а коју су након његове смрти 2016. године наставиле да проширују његова ћерка Лидија Николић и унука Ана Новаковић, да би у августу 2020. године легат и званично био формиран.
Формирање легата започео је сам Данило за живота, поклонивши Удружењу неколико својих књига са потписима. Након што је преминуо 2016. године, формирање легата наставиле су његова ћерка Лидија Николић и унука Ана Новаковић. Током година, поклониле су Удружењу бројне предмете, попут Даниловог писаћег стола и столице, гарнитуре за седење, његове писаће машине, наочара и оловке. У августу 2020. године званично је потписан уговор о легату и том приликом легат је употпуњен многобројним Даниловим књижевним наградама, уметничким делима из његовог стана, укључујући и једну слику Саве Стојкова, његовим оделом, торбом, шеширом, омиљеним џемпером и бројним другим пишчевим личним предметима.
Данило Николић рођен је 2. фебруара 1926. године у Сплиту, где је његов отац Спасоје привремено радио као службеник Банске управе. Детињство и младост провео је на Косову и Метохији, у Витомирици код Пећи, где су се Николићи доселили 1924. године из Никшића. Школовао се у родном селу, Пећи, а потом и у Београду, где је дипломирао на Правном факултету. Као студент освојио је неколико награда за причу на разним књижевним конкурсима, због чега је 1950. године био позван да ради као сарадник у Радио Београду. У овој информативној кући провео је радни век, радећи као новинар, уредник у програмима за књижевност и културу и као уредник-драматург Драмског програма. За посебан допринос развоју новинарства добио је 1970. године Сребрну плакету Савеза новинара Југославије, која се данас налази у његовом легату, заједно са бројним другим наградама које су му за живота додељене.
Николић је писао приповетке, романе и драме, а објавио је и неколико књига за децу. У својим делима често се враћао родној Метохији, на врло суптилан начин приповедајући о људским судбинама и сложеним међунационалним односима.Важио је за једног од омиљених фигура међу писцима, а називали су га „тихим корачником према Нобелу“, „највећим живим класиком”,„ доајеном српске књижевности” и „иноватором оданом традицији”, који је својим делима сањао о повратку у Метохију.
Преминуо је 6. фебруара 2016. године, после краће болести, а његова урна са пепелом положена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
СТРАНИЦА О ЛЕГАТУ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЛЕГАТ ИВАНА БЕКЈАРЕВА
Легатор: Иван Бекјарев
Легат Ивана Бекјарева је збирка материјалних и културних добара коју је 2019. године српски и југословенски глумац Иван Бекјарев формирао у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, а састоји се од глумчевих награда, повеља и захвалница, десетине изузетно ретких позоришних плаката, више од 130 књига са посветама из његове личне библиотеке, као и архивске грађе и обимне документације од великог значаја за проучавање историје српског позоришта, али и садашњице.
Легат Ивана Бекјарева формиран је 2019. године у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Позив да свој легат поклони Удружењу, упућен путем новинарке Стеванке Чешљаров, Иван је прихватио радо и, према његовим речима, доживео као велику част.[2] Поклонио је Удружењу бројне награде, повеље и захвалнице које су му додељене током плодне каријере, део личне библиотеке са више од 130 књига са посветама, где су, између осталог, и посвете књижевника Пере Зупца, Моме Димића, Виде Огњеновић, Драгослава Михаиловића, сликара Милоша Шобајића, глумица Марије Црнобори и Мире Ступице, војводе Радомира Путника и других. Осим тога, његов легат чини и значајна архивска грађа, десетине изузетно ретких позоришних плаката и обимна документација. Архивска грађа обухвата и вишедеценијску преписку Ивана Бекјарева са својим студентима, од којих су многи данас значајни глумци. Ова писма, међутим, неће бити доступна јавности за живота поклонодавца, будући да су многи од аутора писама живи, те би Бекјарев желео да поштује њихову приватност.
Бекјарев је Удружењу поклонио и оригиналне костиме и реквизите са представа, те су у легату и два костима из представе „Аутсајдери“ или „Београд на коленима“, Егона Савина (режија) и Мирослава Момчиловића (текст), која је извођена широм Србије и света, а костиме су носили током представе Иван Бекјарев и Предраг Ејдус.
Иван је рођен 6. априла 1946. године у Београду. Након основне школе, завршио је Шесту београдску гимназију, а затим и Факултет драмских уметности. Прву улогу на филму одиграо је 1967. године, у филму „Боксери иду у рај“, где је главну улогу тумачио Мија Алексић. Снимио је преко 50 филмова у бившој СФРЈ, Србији, Данској, Италији и другим државама, а због свог доприноса изабран је за члана Академије за филмску уметност и науку (АФУН). Више од 150 улога одиграо је и у позоришту, од чега око 60 у Југословенском драмском позоришту, где је 33 године био члан и дугогодишњи првак. Осим тога, био је веома успешан радио и ТВ водитељ и имао већи број својих шоу програма на разним телевизијама. Такође, играо је и певао главне улоге у многим кабареима и мјузиклима, оперетама и друго.
Од оснивања је редовни професор глуме на Академији уметности у Београду, а глуму и јавни наступ, предавао је на још неколико факултета и академија. Тренутно има своју школу глуме и јавног наступа, а глумом и режијом се и даље активно бави. Највише података о уметничком раду Ивана Бекјарева може се наћи у монографији „Иван Бекјарев” коју је 2004. године издао Савез драмских уметника Србије.
Добитник је многих значајних награда за глуму, као што су Октобарска награда града Београда („за највредније достигнуће у области Позориште у години 1994”), Златни ћуран за животно дело, Награда „Бранислав Нушић” за животно дело и бројне друге, од којих се већина данас налази у његовом легату.
Преминуо је од последица коронавируса 16. новембра 2020. године у 75. години живота у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
СТРАНИЦА О ЛЕГАТУ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЛЕГАТ СРБЕ ИГЊАТОВИЋА
Легатор: Срба Игњатовић
Легат Србе Игњатовића налази се у Удружењу за културу, уметности и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, а садржи његову личну библиотеку, рукописе, фотографије, личне предмете, али и целокупну архиву издавачке куће Апостроф, чији је оснивач, архиву часописа Савременик и документацију УКС-а из периода када је био његов председник. У легату се налази и први примерак његове прве књиге коју је поклонио својим родитељима, а након њихове смрти Удружењу „Адлигат”, као и десетине првих издања Србиних књига са његовим белешкама и посветама и више стотина књига са посветама његових колега. Осим тога, Удружењу је поклонио и награду „Ђурин шешир” и барељеф који се уз њу добија, а коју је Срба добио за необјављену књигу песама Цинобер. Легат Игњатовића садржи и одабрану збирку публикација о животу и раду Николе Радошевића, Србиног блиског пријатеља, и значајну збирку књига, предмета и посвета у вези са књижевношћу Румуније. Од формирања легата 2010. године до данас, Игњатовић је Удружењу поклонио више од 15.000 књига са више од 1500 посвета и потписа домаћих и страних колега.
ЛЕГАТ БРАНИСЛАВА ВЕЉКОВИЋА
Легатор: Бранислав Вељковић
Као један од оснивача Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, донирао је удружењу више од 15.000 публикација, укључујући изузетну колекцију књижевне периодике, многа ретка издања и више хиљада књига са посветама аутора, чиме је основан његов легат.
ЛЕГАТ ПЕТРА БИНГУЛЦА
Легатор: Станоје Бингулац
Легат Петра Бингулца налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, а формирали су га Станоје и Светлана Бингулац, Петрови син и снаха, чланови оснивачи Удружења. Садржи преко хиљаду публикација из његове личне библиотеке, међу којима се истичу први број Књижевних новина, прво издање Ајнштајнове Теорије релативитета на српском језику, али и издања штампана пре 1800. године. У легату су и личне белешке Петра Бингулца, његове фотографије, али и публикације Светлане Бингулац, и оригинална документација са скупштине Светске здравствене организације на којој је Светлана била представник СФРЈ четири године. Целокупна колекција музикологије у Удружењу носи име „Проф. др Петар Бингулац”.
ЛЕГАТ ДРАГАНА МРАОВИЋА
Легатор: Драган Мраовић
У легату се налази изузетна колекција са више од пет хиљада књига из области италијанистике. Био је почасни члан-оснивач Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” италијанистике и српске књижевности са аутограмима аутора.
Драган Мраовић (1947 – 2022) био је један од оснивача нашег Удружења, песник, новинар и преводилац за италијански и француски језик. Објавио је 161 књигу, од чега 19 ауторских и 142 књига превода.
Добитник је многобројних награда, између осталих Награде Бодини за поезију у Барију, Октобарске награде за књижевност Града Београда, Вукове награде, а одликован је и Витешким крстом руске Асоцијације витезова. Превео је и објавио више од две стотине домаћих аутора у Италији и више од стотину италијанских писаца у Србији и Црној Гори. Радио је и као опуномоћени министар у МСП-у, генерални конзул СРЈ у Италији, доцент на Филолошком факултету Универзитета у Барију итд.
Добио је Признање за врхунски допринос националној култури а италијански град Бишеље га је наградио наградом Печат града Бишељеа, што је еквивалент почасног грађанина.
ЛЕГАТ МИЛОЈА ПОПОВИЋА КАВАЈЕ
Легатор: Милоје Поповић Каваја
У легату Милоја Поповића Каваје може се, између осталог, видети важан део његове архиве и личних предмета које је деценијама добијао на поклон од значајних појединаца као што су Ј.Б. Тито, Садам Хусеин, Ким Ил Сунг итд. Последњих месеци живота радио је на припремању опширних белешки на књигама које је деценијама добија на поклон од угледних и славних личности широм света. Захваљујући његовом ангажовању основан је Легат градоначелника Бранка Пешића у Адлигату.
ЛЕГАТ ЗОРАНА И МИЛКЕ ГЛУШЧЕВИЋ
Легатор: Милка Глушчевић
Јуна 2018. године Милка Лучић, Зоранова удовица, формирала је легат „Зорана и Милке Глушчевић“ у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. Том приликом Удружењу је поклоњена њихова цела библиотека стране литературе, као и мноштво награда и других предмета из заједничког стана Милке и Зорана. Легат се налази у Музеју српске књижевности на Бањици. Поред библиотеке критичара Глушћевића, легат подразумева и значајан део архивске грађе, Глушчевићеве објављене и необјављене рукописи, преписку и професорска предавања. У легату се чувају и три оригинална, необјављена писма Мирослава Крлеже у којима он изражава дивљење према Глушчевићевом делу и познавању немачких романтичара.
ЛЕГАТ ДРАГАНА КОЛУНЏИЈЕ
Легатор: Игор Колунџија
Легат Драгана Колунџије налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Садржи бројне фотографије, књиге из личне библиотеке и књиге са посветама колега, награде које су му за живота уручене, међу којима је и повеља „Књижевни вијенац Козаре”.
ЛЕГАТ ПАВЛА ЗОРИЋА
Легатори: Тијана Бранковић и Ђорђе Спасић
ЛЕГАТ АСИМА ПЕЦА
Легатор: Асим Пецо
Садржи неколико стотина стручних публикација, првенствено из области филологије, лингвистике и књижевности.
ЛЕГАТ ФЕЛИКСА И ЗОРИЦЕ ПЕШИЋ
Легатори: Феликс Пашић и Зорица Пашић
Легат обухвата више од хиљаду публикација, архивску грађу, награде и намештај брачног пара културних радника Југославије и Србије.
ЛЕГАТ БРАНКА ПЕШИЋА
Легатор: Лазар Пешић
Легат Бранка Пешића је репрезентативна збирка материјалних и културних добара коју је породица градоначелника Београда Бранка Пешића формирала у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. За време мандата Бранка Пешића на месту градоначелника Београда реализовани су капитални инфраструктурни и грађевински пројекти као и покренут низ културних манифестација које трају до данас. Називан је „једним од омиљених градоначелника Београда”
Легат је формиран на иницијативу књижевника и члана Адлигтаа Милоја Поповића Каваје. Једини захтев породице Бранка Пешића при завештавању легата био је да његов легат не посећују политичари, који се по њиховом мишљењу „много огрешили о Београд”.У легату се налази велики број личних докумената Бранка Пешића, намештај који укључује радни сто, фотеље, ормане те књиге, документа, Регулациони план града Београда, Пешићеве награде, плакете, повеље (од којих је једну потписала краљица Елизабета II), одликовања и поклоне које је добијао. Један од поклона које је Бранко Пешић добио за педесети рођендан је књига са посветама најзначајнијих уметника тог времена, Десанка Максимовић, Душко Радовић, Петар Лубарда, Мића Поповић, Марио Маскарели, Љуба Тадић, Мира Ступица, Милена Дравић, Драган Николић и други. Као градоначелник Београда Пешић је био домаћин члановима мисије Аполо 11. Они су му поклонили фотографију са потписима и она је данас део легата у Адлигату.
СТРАНИЦА О ЛЕГАТУ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЛЕГАТ ИВАНКЕ ЛУКАТЕЛА
Легатор: Иванка Лукатели
Примабалерина Иванка Лукатела завештала је Адлигату своје бројне награде, личне предмете, балетске костиме, реквизиту, публикације на тему балета, што чини основу кутка балета у Адлигату. Удружењу је даровала слике њеног оца, уметника Антона Лукатела.
ЛЕГАТ ДР МИЛОША НЕМАЊИЋА
Легатор: Милош Немњић
Обухвата личну библиотеку доктора социологије Милоша Немањића, његове рукопе, личне предмете и коренсподенцију. Целокупна колекција социологије у нашем фонду носи назив „Др Милош Немањић“.
Др Милоша Немањић (1932-2016) – дипл. социолог са специјализацијом у Паризу и докторатом на тему филмске и позоришне критике у Београду у другој половини ХХ века, био је дугогодишњи сарадник Завода за проучавање културног развитка и његов директор, главни и одговорни уредник часопис Култура, али и председник Социолошког друштва Србије. Његова библиографија обухвата више од 450 јединица, међу којима се истичу радови Културне потребе (1975), Филмска и позоришна публика Београда (1991), Један век српске стваралачке интелигенције 1820-1920. (2001), Књижевна култура Србије – социолошки есеји и истраживања (1975-2005). Од 2000. године оријентише се на социјалну геронтологију. Био је председник Геронтолошког друштва Србије.
ЛЕГАТ БРАНКЕ И МЛАЂЕ ВЕСЕЛИНОВИЋ
Легатор: Бранка Веселиновић
Бранка Веселиновић формирала је легат Бранке и Млађе Веселиновића 2018. године, у својој стотој години, у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Збирку вредних књига сакупљала је деценијама са својим супругом, глумцем и преводиоцем, Млађом Веселиновићем (1915–2012). Овај уметнички брачни пар целог живота се посвећено бавио хуманитарним радом, а у Музеју српске књижевности изложен је велики број наслова из њихове личне библиотеке, као и публикација са посветама значајних аутора и великана, међу којима су Раша Попов, Десанка Максимовић, Мија Алексић, Љубивоје Ршумовић, Бора Ђорђевић, Бора Тодоровић, Воја Брајовић, Иван Бекјарев, Мошо Одаловић и други.
Легат је формиран на иницијативу Стеванке Чешљаров, Бранкине пријатељице, која је такође чланица и саветница Удружења „Адлигат”.
ЛЕГАТ РУЖИЦЕ СОКИЋ
Легатор: Мирослав Лукић
Глумица Ружица Сокић је у свом легату оставила неколико уметничких слика (портрета), бројне награде и личне предмете.
ЛЕГАТ БРАНКА ТОШОВИЋА
Легатор: Бранко Тошовић
Професор Универзитета у Грацу лингвиста Бранко Тошовић основао је легат у коме се налази део његове библиотеке и публикације. Бранко Тошовић формирао је свој легат у марту 2019. године у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Његова библиотека и архива постепено ће бити пребацивана из Граца, у коме живи и ради, у Београд
АРХИВА И БИБЛИОТЕКА ДР С. МАРКОВИЋА
Легатор: Карол Кирилов
Марковићева архива и библиотека данас се налазе у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Поклони су његове ћерке, проф. Светлане Марковић. Библиотека садржи веома ретке и до сада непознате примерке књига које су српски војници штампали у војним логорима у Италији, али и обимну емигрантску штампу. У архиви Марка С. Марковића и његових предака пронађени су оригинални менији за свечане ручкове на двору краља Александра Обреновића и краљице Драге, оригинални документ из канцеларије кнеза Милоша Обреновића, оригинал једног од првих српских телеграма послат пре 1882. године, писма Велимира Валожића који је 1854. године отворио издавачку књижару, документа о бугарским заробљеницима под српском командом 1917. године и многа друга архивска грађа од прворазредног значаја за проучавање српске историје.
Легатор: Породица Лазић
Основана је 1882. године и представља једну од најтрајнијих српских породичних библиотека. Отворена је за јавност 2012. године, у оквиру Адлигата. Поред књига, библиотека у свом фонду чува десетине хиљада разгледница, мапа, проспеката и предмета, а посебно су значајне и колекције филателије и нумизматике. Данас броји око два милиона предмета и милион књига.
СТРАНИЦА О БИБЛИОТЕЦИ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЗБИРКА МИНИЈАТУРНИХ КЊИГА “НАТАША РШУМОВИЋ”
Легатор: Љубивоје Ршумовић
Садржи колекција књига коју чини више од 3.500 минијатурних издања. Збирка минијатурних књига „Наташа Ршумовић” је колекција књига коју чини више од 3.500 минијатурних издања и налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду. Носи назив по покојној супрузи песника Љубивоја Ршумовића, једном од оснивача и чланова Управног одбора Удружења, који је 2017. године овој институцији поклонио више стотина минијатурних књига које је Наташа током живота сакупила. Заједно са колекцијом које је Удружење већ поседовало, формирана је једна од највећих таквих специјализованих целина у Европи.
Највећи део фонда збирке чине књиге супруге Љубивоја Ршумовића, Наташе Ршумовић, која је је током читавог живота сакупљала књиге малих формата. Осим тога, у фонду се налази и својевремено најмања књига на свету од само 3,5 милиметара, књига Давидових псалама коју је одштампао Гутембергов музеј из Немачке. Колекцији припада и џепна библиотека од шеснаест књига из Јерменије, као и велики број књига на другим језицима, речници, књиге бајки за децу и друго. Између осталог, део збирке су и минијатурни будистички молитвеници које је Виктор Лазић, оснивач Удружења „Адлигат”, доносио у Музеј са својих путовања, али и минијатурне етиопијске књиге које се носе око врата као украси и амајлије. Удружење у оквиру Збирке православних књига из Етиопије у Музеју књиге и путовања има изложене и минијатурне књиге на пергаменту од овчје и козје коже, од којих су неке старе и до две стотине година.
Збирка Наташе Ршумовић је део сталне поставке у Музеју српске књижевности на Бањици, а књиге су изложене на полицама специјално израђеним за величину и облик ових књига. Од августа 2020. године, испред ових полица изложен је и део легата Љубивоја Ршумовића, његова писаћа машина, лични предмети, књига у рукопису и друго.
СТРАНИЦА О ЗБИРЦИ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЗБИРКА ПОРОДИЦЕ ТАРТАЉА
Легатор: Иво Тартаља
Збирка породице Тартаља обухвата предмете, књиге и архивски материјал из заоставштина књижевника Гвида Тартаље, сликара Марина Тартаље и професора Иве Тартаље. Налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, а званично је формирана 2018. године потписивањем уговора о поклону са Ивом Тартаљом, који је и у претходним годинама често Удружењу, а пре тога и Библиотеци Лазић, поклањао вредне материјале из своје и очеве архиве. Збирка је доступна јавности у оквиру Музеја српске књижевности на Бањици.
Професор Иво Тартаља, почасни члан оснивач Удружења „Адлигат”, у више је наврата поклањао Удружењу вредне предмете, књиге и материјале из своје, али и породичне архиве и библиотеке. Поклони су формализовани 2018. године, потписивањем уговора којим је званично формирана Збирка породице Тартаља. Збирку сачињава више стотина књига, периодике и архивског материјала, као и бројни рукописи, писма и белешке. Између осталог, део збирке је и рукопис романа „Бетон и свици” Оскара Давича, са белешкама Гвида Тартаље који је био уредник издања, затим рукопис песме Војислава Илића Млађег гувернеру Народне банке Србије, у којој је Гвидо Тартаља једно време радио, те је тако писмо завршило у његовој архиви, потом рукописи Тина Ујевића, писма Милоша Црњанског, књига са белешкама Богдана Поповића и бројни други значајни архивски материјали.
Један део аутобиографских бележака Гвида Тартаље, заједно са писмима које му је слао Црњански, Удружење је штампало у оквиру књиге „Преписка са Црњанским; Аутобиографске белешке: из збирке породице Тартаља” (2018).
СТРАНИЦА О ЗБИРЦИ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЗБИРКА МИКЕ АЛАСА
У Удружењу за културу, уметност и међународну сарању „Адлигат” у Београду налази се обиман фонд документације из заоставштине Михаила Петровића Аласа, укључујући његове фотографије из детињства, писма деди који га је школовао, дипломе, забелешке, читав свежањ објављених и необјављених рукописа, као и бројни извештаји са испита са његовим потписом, међу којима је и извештај о одбрани дипломског испита који су заједно потписали Михаило Петровић и Милутин Миланковић.
ЛЕГАТ НИКОЛЕ КУСОВЦА
Легатор: Никола Кусовац
Српски историчар уметности и критичар је Адлигату завештао низ публикација, његове портрете академских сликара, књиге са посветом, уметничке каталоге. Јануара 2018. године Никола формира своју збирку у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. Том приликом поклонио је неколико кутија књига са посветама, велики број уметничких каталога и различитих публикација, као и његов портрет који је урадио сликар Петар Мојак. Неколико месеци касније, у мају 2018. године, званично формира и свој легат у овој институцији и том приликом завештава више од хиљаду књига о уметности, књиге са посветама угледних српских интелектуалаца, као и неколико уметничких дела из његове личне збирке. Поред тога, његов легат садржи и већину награда које је за живота освојио, као и бројне захвалнице, дипломе, признања и друго. Овом приликом Никола је рекао да „легат не доживљава као опроштајни дар, већ завештање будућим генерацијама”. Међу бројним уметничким делима у легату налазе се и портрети Данила Киша, кога је Кусовац познавао још од својих средњошколских дана на Цетињу.
БИБЛИОТЕКА ПЕТЕРА УРБАНА У БЕОГРАДУ
Легатор: Јута Херхер
Петер Урбан (Берлин, 16. јул 1941 — Ваидмос, 9. децембар 2013) био је један од најзначајнијих немачких преводилаца и писаца, историчар, германиста и слависта. Преводио је са српског, хрватског, словеначког, руског и чешког језика. Добитник је више награда, а захваљујући њему немачка јавност се упознала са многим класицима српске књижевности.
Приватна библиотека Петера Урбана, данас се налази у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“. Његова библиотека, заједно са донацијама других писаца, чини једну од најбољих специјализованих библиотека о Чехову.
Библиотека броји више од 15.000 публикација укључујући многа прва издања важних руских и немачких писаца, књиге са посветама, као и неколико издања штампаних пре скоро три стотине година. Заоставштина Петера Урбана подељена је између Музеја савремене литературе у Марбаху, у коме се налази његова архива, и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“ у Београду, у коме се налази Урбанова библиотека са више од 15.000 публикација, укључујући многа прва издања важних руских и немачких писаца, књиге са посветама, као и неколико изузетних издања штампаних пре скоро три стотине година.Приватна библиотека, коју је Урбан деценијама сакупљао у својој кући у селу Ваидмос, дошла је до Београда посредством Кристине Павловић, ћерке Миодрага Павловића, Урбановог дугогодишњег пријатеља. Библиотеку је Удружењу поклонила његова супруга Јута Херхер.
ЛЕГАТ БОЖИДАРА КОВАЧЕВИЋА
Легатор: Тијана Коваћевић
Легат Божидара Ковачевића чини обимна библиотека са посебно значајним фондом француске литературе и српске књижевне периодике.
БИБЛИОТЕКА-КОЛЕКЦИЈА ПРОФ. НИКОЛЕ МЕДВЕДЕВА
Легатор: Даница Медведев
Слависта Никола Медведев у оквиру свог легата у Адлигату завештао је део личне библиотеке, конренсподенцију и архив.
ЛЕГАТ ПЕТРА ПАЈИЋА
Легатор: Петар Пајић
Легат Петра Пајића је репрезентативна збирка материјалних и културних добара коју је дародавац Петар Пајић, српски песник, прозни писац и један од оснивача неосимболизма у српској књижевности, још за живота почео да сакупља и дарује Удружењу за уметност, културу и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, а коју су у целости, након његове смрти, Удружењу завештале сестре Лепа Топаловић и Мирјана Радивојевић. Легат обухвата читаву Пајићеву библиотеку и архиву, као и бројне предмете из пишчевог живота, дипломе, медаље и друго. Налази се у Музеју српске књижевности Удружења „Адлигат” у Београду.
ЛЕГАТ РАШЕ ПЕРИЋА И ВЕРИЦЕ МИЛОШЕВИЋ
Легатори: Раша Перић и Верица Милошевић
ЛЕГАТ СЛАВОМИРА ГВОЗДЕНОВИЋА
ЛЕГАТ ЖАРКА ПЕТРОВИЋА
ЛЕГАТ ВЕСЕЛИНА ЂУРЕТИЋА
ЛЕГАТ ИВАНА ИВАНОВИЋА
ЛЕГАТ ЉУБИВОЈА РШУМОВИЋА
ЛЕГАТ МОШЕ ОДАЛОВИЋА
ЛЕГАТ РАДОМИРА МИЋУНОВИЋА
БИБЛИОТЕКА БОЖИДАРА КОВАЧЕВИЋА
Легатор: Тијана Ковачевић
Божидар Ковачевић (1902-1990) – песник, приповедач, књижевни критичар и историчар књижевности, Божидар Ковачевић је аутор запажених студија из историје књижевности. Радио је као писар Народне скупштине Краљевине Југославије, професор Друге мушке гимназије у Београду, референт за књижевност и ликовне уметности Министарства просвете, научни сарадник Института књижевности, управник архива САНУ… Био је васпитач престолонаследника Петра II Карађорђевића. За време немачке окупације, био је у логору на Бањици, зато што је одбио да потпише „Апел српском народу”. Део његове библиотеке поклонила је његова ћерка Тијана Ковачевић, захваљујући залагању нашег оснивача Срђана Стојанчева.
Међу поклоњеним материјалима налази се квалитетан фонд француске књижевности на француском, с обзиром на то да је на студијама као стипендиста француске владе боравио на Сорбони и у Паризу.
ЛЕГАТ МИЉУРКА ВУКАДИНОВИЋА
ЛЕГАТ ВУКА КРЊЕВИЋА
ЛЕГАТ ФИЛИПА ДАВИДА
ЛЕГАТ ВЛАДЕТЕ ЈЕРОТИЋА
ЛЕГАТ КОСТЕ ДИМИТРИЈЕВИЋА
ЛЕГАТ ДОНКЕ ШПИЧЕК
ЛЕГАТ ЖИВКА МИЛИЋЕВИЋА
ЛЕГАТ ГРОЗДАНЕ ОЛУЈИЋ
Легатор: Гроздана Олујић
Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” баштини легат Гроздане Олујић. Књижевница је Удружењу Адлигат поклонила део личне библиотеке, збирку књига са посветама, награде и личне предмете. У легату се налазе две писаће машине, укључујући књижевницину омиљену писаћу машину „Олимпија” коју је користила деценијама и мању портабилну коју је носила на летовања. У збирци књига са посветама је и посвета Добрице Ћосића (који пише: „Мојој милој првој саговорници, књижевници Гроздани Олујић са љубављу”). Друго писци који су написали посвете Гроздани Олујић су: Душан Матић, Света Лукић, Божидар Шујица, Драган Колунџија, али и страни писци, Марко Смит, бестселер аутор Њујорк Тајмса са писмом заосталим у књизи, индијски писци Шрикант Варма и Ситакант Махапатре, аустријски аутор Херберт Кунера, бугарски аутор Ефтима Клетниоква и други. Легат се налази у Музеју српске књижевности. У мају 2022. установљена је награда „Гроздана Олујић“ намењена књижевницима до 35 година.
ЛЕГАТ ПОРОДИЦЕ ЖИГОН
ЛЕГАТ ПОРОДИЦЕ ГАРАШАНИН
Легатор: Алек Марјано са породицом
ЛЕГАТ ПОРОДИЦЕ ДИМИТРИЈЕВИЋ
Легатори: Сегреј, Милан и Софија Димитријевић
ЗБИРКА УРОША ПРЕДИЋА
Збирка Уроша Предића обухвата предмете и материјал из заоставштина знаменитог сликара реализма Уроша Предића. Збирка је доступна јавности у оквиру Музеја српске књижевности на Бањици. Целокупна заоставштина Уроша Предића се поред дела у Адлигату, налази у Панчевачком архиву као и Народном музеју у Зрењанину, где Предићеве слике чине део сталне поставке. Збирку Уроша Предићу чини 1700 појединачних предмета. Главницу предмета чине дописнице и писма сликара, од чега је више од 80 сликар послао породици у Орловату. Друге дописнице и разгледнице је Предић разменио за знаменитим личностима свога доба, пријатељима и познаницима: Богдан Поповић, Лаза Костић, Паја Јовановић, Богдан Дунђерски, Стеван Сремац и други. Поред издвојене збирке Уроша Предића, у оквиру других збирки Адлигата могу се пронаћи додатни материјали о сликару. У Збирци Јоце Вујића налази Предићева дописница овом велепоседнику и једном од највећих српских колекционара.
СТРАНИЦА О ЗБИРЦИ НА ВИКИПЕДИЈИ
ЗБИРКА ПИСАМА САВЕ ШУМАНОВИЋА
У Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду од 2018. године налази се фонд од двадесет писама упућених књижевнику и песнику Растку Петровићу, од тога је седамнаест написао Сава Шумановић, а два је Растку упутила Савина мајка, Персида Шумановић. Писма пружају увид у пријатељство два српска великана, али и сликовито описују личност Саве Шумановића, како у тренуцима пуног здравља, тако и у ретким тренуцима душевне слабости. О писмима је историчар уметности Никола Кусовац, који је као члан и саветник Удружења „Адлигат” имао увид у њихов садржај, рекао „Ова писма су кротка, топла и на прави начин представљају једно велико пријатељство, али и правог Саву”, али је и подсетио да треба бити обазрив са њиховим објављивањем, јер се, издвајањем из контекста, може лако добити погрешна слика о великанима.
Писма су се претходно налазила у личној архиви Александра Дерока, који је био близак пријатељ Растка Петровића, а потом су након Дерокове смрти поклоњена породици Леко, да би, неколико деценија касније, била представљена јавности у оквиру легата породице Леко.
ЛЕГАТ БРАНКА БОЈОВИЋА
ЛЕГАТ МИОДРАГА ЗЕЧЕВИЋА
ЛЕГАТ МИЛАНА ВУКОСА
ЛЕГАТ ПОРОДИЦЕ ВУКЕЛИЋ
Легатори: Бранко, Хироси и Кајо
ЛЕГАТ МИЛУТИНА ДЕДИЋА
Легатори: Филип и Лука Дедић
Од августа 2022. део Адлигата. Укључује архив Дедића, дневничке записе, библиотеку, намештај (укључујући венецијанску комоду из 18. века), колекцију старих кључева, награде, захвалнице и друго.
ЛЕГАТ АЛЕКСАНДРА ИЛИЋА
Легатор: Зорица Илић
Поред ордења и многобројних награда, фотографија и значајне архивске грађе, у легату се налазе оригинална, до сад јавности непозната писма Милана Кундере, Јозефа Шкворецког и председника чешке Вацлава Клауса, као и писма других изузетно значајних књижевника „шездесетосмаша”. Захвaљујући Илићу дела чешких дисидената су објављивана у Србији, када нису била доступна у Чешкој.
ЛЕГАТ АНТЕ ИЛИЋА
Легатор: Мило Илић
Легат обједињује сто седамнаест предмета претколумбовске уметности из Перуа старих између 600 и 2800 година и 32 слике славних уметника са Хаитија поколоњене су Музеју књиге и путовања Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат, заједно са драгоценим документима у вези са Покретом несврстаних земаља. Његов син Мило Илић и унук Денис Илић са својим породицама поклонили су збирку коју је познати југословенски амбасадор сакупљао деценијама. Ова непроцењива збирка је јединствена и без конкуренције. Анте Илић је неколико пута и сам учествовао у ископавањима, што сведочи о његовој љубави према уметности и колекционарству. Легат се састоји од следећих целина:
1. Збирка предколумбијске уметности:
Народи предколумбијске Америке, претходници Инка, развили су изузетну цивилизацију у којој је велики труд улаган у естетику свакодневних и религијских предмета. Градили су простране градове и велике споменике, плели су изузетне тканине и стварали ћупове, тањире и друге предмете изузетне лепоте. Две хиљаде и двеста година историје Јужне Америке уткано је у 117 предмета, са посебно квалитетним представљањем култура народа Наска, Паракас, Чиму, Чанкаи и Ламбајеке. С обзиром на то да ови народи нису развили свој систем писања, за њих су предмети представљали значајан извор информација, тако да су се понекад „читали”, донекле налик данашњим књигама. Током боравка у Перуу Анте Илић се заинтересовао за предколумбијску културу и уметност и са ентузијазмом почео да сакупља грнчарију и друге предмете карактеристичне за ово раздобље. Предмети су прикупљани шездесетих и седамдесетих година прошлог века и тако је настала збирка која у том обиму и квалитету представља реткост у светским размерама. Неколико пута је и лично учествовао у археолошким ископавањима. Посебан куриозитет представљају комади тканине старих Инка претворени у уметнички триптих који су сачинили архитекте Лале Јањић, градитељ торња на Авали и Бранко Аранђеловић, уз асистенцију Анте Илића. Интересантна су и два музичка дувачка инструмента стара између 1500 и 2000 година, која и данас раде, што је и презентовала на отварању легата професорка музике Данијела Веселиновић. Иако не знамо како су изгледале тадашње мелодије, могуће је јасно чути какав звук су испуштали инструменти направљени од стране врхунских мајстора пре толико миленијума. Сви предмети су у Београд донети из Перуа у време док је њихово изношење још увек било прописима дозвољено.
2. Збирка хаићанске наивне уметности:
Као први опуномоћени амбасадор ових простора на Хаитију, Анте Илић је желео да створи посебно квалитетну збирку славне хаићанске наиве. Тридесет и два рада која је сакупио поклоњена су Адлигату, укључујући слике светски познатих хаићанских уметника као што су Чарлс Дуфранк, Ив Лафонтан, Фернанд Пјер, Алберој Базил, Антон Монтас, Александар Грегор итд. Посебан куриозитет представља слика која показује уметнички дојам дипломатског пријема у југословенског амбасади у Каракасу, као и српска посуда за кајмак која се хаићанском сликару толико допала, да ју је целу осликао и тиме на необичан начин повезао Србију и Хаити.
3. Документација о Покрету несврстаних земаља и други важни материјали
У документацији везаној за Покрет несврстаних земаља налазе се материјали везани за припрему наступа на конференцијама несврстаних, многобројне пропуснице, дипломатски пасоши и други лични документи, десетине фотографија са пословних путовања, укључујући фотографије снимљене током путовања са Титом по Африци славним бродом „Галеб”. У легату постоји и известан број других предмета, као што су оклоп ретке и сада заштићене корњаче из Карипског мора, скулптура колумбијског уметника Хуана де ла Круз Сааведре и гторескне скулптуре од блата и глине из перуанске регије Хунин.
4. Архивска грађа и лична заоштавштина
У легату се налазе и рукописи радио-драма емитованих на Радио Београду чији је аутор Анте Илић, као и други рукописи али и слике и цртежи које су дело руку и духа овог необичног амбасадора-уметника. Приложена је и документација везана за боравак у египатском логору Ел Шату, где је доспео пошто је његов отац Михо Илић убијен на Вису због подршке партизанском покрету, али и зато што је када су италијански фашисти почели да присилно покрштавају православне Србе, његове суграђане на Вису, у католичанство, у знак грађанског протеста Миха Антић је отишао да се прекрсти у православље. У приложеној документацији налази се и грађа о Драгани Илић, Антеовој супрузи, захваљујући чијој подршци је Анте Илић остварио успехе у својој дипломатској, уметничкој и археолошкој каријери.
ЛЕГАТ ПОРОДИЦЕ ОБШУСТ: ЛЕГАТ МАРИЈЕ, ВЛАДИМИРА И КРИСТИЈАНА ОБШУСТА
Легатори: Владимир и Кристијан Обшуст
Легат породице Обшуст: Легат Марије, Владимира и Кристијана Обшуста, основан је 9. априла 2025. године. Од 20. априла 2025. године у институционалном смислу функционише у склопу Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу – АДЛИГАТ (Београд, Република Србија). Легат се састоји од следећих целина: 1.Археолошка збирка: 1.1. – Збирка праисторијских култура централног Балкана; 1.2. – Збирка античких и осталих археолошких артефаката. 2.Збирка уметнина, антиквитета и осталих предмета: 2.1. – Колекција уметнина; 2.2. – Колекција антиквитета; 2.3. – Колекција минерала, фосила и необичног камења; 2.4. – Колекција филателије и филуменије; 2.5. – Колекција старе и ретке књиге; 2.6. – Колекција осталих предмета. 3.Лични фонд породице Обшуст: 3.1. – Био-библиографије породице Обшуст и њихова лична заоставштина као стваралаца (ауторска дела; научне монографије, књиге, научни и стручни чланци, есеји, публицистички и новински текстови, личне белешке, визуелна и ликовна остварења, ауторске фотографије, итд.) 3.2. – Породична библотека; 3.3. – Избор појединих личних предмета чланова породице и породични архив.
Опширније информације о Легату породице Обшуст, доступне су на званичној интернет презентацији Легата.
ЛЕГАТ НОВИНАРКЕ БРАНКЕ ОТАШЕВИЋ
Легатор: Бранка Оташевић
Легат новинарке Бранке Оташевић, једне од најутицајнијих и најкредибилнијих ТВ критичара представља саставни део Адлигата и отворен је за јавност 23.3.2024. године у присуству породице и чланице оснивача Адлигата Бојане Андрић. Бранка Оташевић је дипломирала на Катедри за југословенску и светску књижевност Филозофског факултета у Београду. Била је уредник „Студента“, сарадник Радио Београда и Телевизије Београд. Од 1970. године ради за „Политику“ за коју пише критику ТВ програма. Текстове је објављивала и у „ТВ новостима“, „ТВ ревији“, „Новој Нади“, „НИН“-у, „Времену“ и у међународним часописима. Добитница је награде Интернационалног фестивала репортаже „Интерфер 2009“ и награде за животно дело Удружења новинара Србије 2011. године.
