Збирка добротвора Миломира Главчића (1924) отворена је у свечаној атмосфери, у Музеју књиге и путовања Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу “АДЛИГАТ”.
Миломир Главчић је у хуманитарне сврхе у Србији поклонио више од десет милиона евра, градећи болнице, школе, мостове и цркве, а веома је значајна и његова хуманитарна делатност у Канади. Главчић спада у најистакнутије житеље Канаде српског порекла, родом из села Попе код Јошаничке Бање, са најдужом адресом становања у Нијагара Фолсу.
„Србију сам напустио давне 1947. године, у потрази за послом и бољим животом. Од тада сам родну земљу носио у срцу а моје Србе годинама помагао. Зато сам увек желео да радим и зарадим, не само за себе, него и за друге. Највећа срећа и радост одувек ми је сазнање да се неко тамо, у мојој Србији, дару којим сам га помагао, радује. Та његова радост је душевна храна за мене. Тако је било одувек, а тако је и данас у мојој 101. години”, написао је Миломир Главчић (1925) за Музеј књиге и путовања, Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу “Адлигат”.
Овај скромни човек, рођен у селу Попе покрај Јошаничке бање и одрастао у тешком сиромаштву, стекао је велико богатство у Канади. Уместо да у њему сам ужива, решио је да га великодушно дели са својим народом, али и са суграђанима у Канади. Само је у хуманитарне сврхе у Србији поклонио више од десет милиона евра, градећи болнице, школе, мостове и цркве. Зато смо одлучили да у Музеју књиге и путовања посветимо један кутак његовом животу и раду, његовим хуманитарним делима. Господин Главчић нам је послао своју омиљену фрулу, неколико фотографија и писама који су сад укључени у сталну поставку – да бројним посетиоцима наших музеја причају његову причу, да подучавају нове нараштаје, пошто на хиљаде ђака и студената сваке године посети наше музеје у Београду. Када су ови предмети стигли у Београд, Збирка добротвора Миломира Главчића свечано је отворена у присуству многобројне публике. Контауторка Милица Миловић на гитари је изводила омиљене Главчићеве песме, а потпредседник Адлигата Адам Софронијевић истакао је да од Миломира Главчића учимо како се воли Србија и онда када се у њој није живело више од пола века и када је она готово увек била на другој страни глобуса.
„Изградити мост, вртић, материјално помагати људима које не познајемо, само; због чињенице да су припадници нашег народа, највиши је израз патриотизма и указује на пут како успешни појединци могу да поделе део својих успеха са заједницом којој припадају пореклом“, део је говора Адама Софронијевића.Купите најпродаваније књиге онлајн
Живот и рад господина Главчића представио је његов пријатељ у Србији, новинар Миша Дугалић.
Детињство и младост Главчић је у предратној Југославији провео у беди и сиромаштву. Веома рано је остао без оба родитеља Сироти дечак на шегртовању у Београду је преживео бомбардовање 1941, а затим и немачку окупацију. По повратку у родно село прикључује се четничком покрету генерала Драже Михаиловића. Након што је рат завршен регрутован је у ЈНА. Пребегао је у Грчку, превеславши са пријатељем Словенцем Преспанско језеро. Учествовао је у грчком грађанском рату на страни краљевске војске. Преко грчког избегличког логора у Солуну и преко Италије, крајем четрдесетих година прошлог века доспева у Канаду, где и данас живи. Његов живот, младалачке муке и лутања, а затим и стицање огромног богатства, описао је у аутобиграфији Трн у нози на дугачком путу, штампаној у ограниченом тиражу, чији је примерак Главчић послао за своју збирку у Адлигату.Онлајн курсеви уметности
У Канади је уложио знатна средства за градњу цркве и болнице у Нијагара Фолсу, а у родној Србији помогао је градњу моста преко Ибра у Краљеву, којим није само спојио обале ове реке већ и две државе – Канаду и Србију, о чему сведоче и обележја на овој грађевини. Краљево и Нијагара Фолс и данас су градови пријатељи, управо захваљујући овом дарежљивом човеку и мосту који је захваљујући њему подигнут. Главчић је финансирао градњу цркава, обданишта, домова културе, библиотеке, асфалтирање путева, обнављање основних школа. Болнице у Краљеву и Рашки даровао је медицинским апаратима и санитетским возилима. Помагао је, и помаже, и ближим и даљим рођацима, али и стотинама непознатих породица. Његовим именом су на подручју Рашког округа назване улице, један булевар, вртић, културни центар. Добитник је бројних признања и највиших државних и црквених одличја. У Канади су, у знак поштовања, на дан његовог 99. рођендана Нијагарини водопади били обојени бојама српске заставе. Захваљујући Миломиру Главчићу, 2015. године потписана је и прва Повеља српско–канадског пријатељства у савременој историји, што је значајан корак у унапређењу билатералних односа две земље, посебно на плану културне размене и економске сарадње и инвестиција. Прошле године је Пошта Србије издала поштанску марку са Главчићевим ликом.
„Животни пут био ми је дугачак и трновит. Али, нога је издржала са трном у табану”, Главчићева је порука. Та нога и тај табан, па чак и тај трн, симбол су доброчинства и хуманости које памтимо.
