Portal “Epidemije” – digitalna zbirka Adligata i Univerzitetske biblioteke

Digitalni portal posvećen epidemijama u Srbiji kroz istoriju otvorili su Udruženje za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“ i Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“. To je najveća digitalna bazu istorijskih izvora, knjiga i tekstova iz serijskih publikacija o epidemijama u Srbiji.
Projekat vode zamenik upravnika Univerzitetske biblioteke, Adam Sofronijević, vodeći srpski stručnjak za digitalizaciju i predsednik Udruženja Adligat, Viktor Lazić. Više desetina publikacija i člana na više stotina stranica već su dostupne na portalu http://epidemije.unilib.rs
„Neobično često pojavljivanje jedne bolesti u određenoj populaciji, odnosno epidemije, prate ljudski rod od nastanka civilizacije i predstavljaju, uz ratove, najteže stanje stradanja kroz koje jedno društvo prolazi. Istorija i istorijski izvori mogu da nam pomognu da bismo bolje razumeli događaje koji se odigravaju ove 2020. godine u celom svetu. Kako ne bismo bili zarobljenici vremena i mesta u kome smo rođeni važno je da pogledamo neke od dokumenata kulturnog nasleđa koji su sabrani na stranicama novog portala posvećenog epidemijama, uvek uz svest o istorijskom kontekstu vremena u kome su nastali i stanju razvoja društva i nauke tog vremena“, kaže Adam Sofronijević koji vodi ovaj projekat i dodaje: “Uvidom u ove tekstove javnost može steći širu sliku, sagledati kako se država nosila sa ovim uvek aktuelnim pitanjima i kako se opasnost od epidemija i širenja zaraznih bolesti tretirala u prošlosti, a kako se razvijao i jačao medicinski sistem i koje su mere preduzimane preventivno i u fazama akutnih opasnosti od širenja zaraznih bolesti.“
Zbirke i arhive Udruženja Adligat naročito su impozantne i važne za sve oblasti proučavanja. Veliki je značaj digitalizacije i dostupnosti ovih materijala. Kao naročit raritet, dosada nepoznat javnosti, digitalizovane su dve brošure iz Prvog svetskog rata koje se nalaze u bogatim arhivima Muzeja knjige i putovanja i Muzeja srpske književnosti koji su otvoreni pod krovom Udruženja Adligat.

Predsednik Adligata, Viktor Lazić, kaže: „Portal Epidemije donosi mnoge zanimljivosti, a kao i svako proučavanje prošlosti, donosi nam i mnoge pouke koje mogu biti od koristi danas. Radi se o knjigama štampanim tokom epidemije pegavog tifusa usred rata 1915. godine, u Kragujevcu. Knjige su namenjene „za naše hrabre vojnike“ i za „borbu protiv zaraze“ pod nazivom „Da budemo zdravi“ i „Kako ćeš se sačuvati od pegavog tifusa i povratne groznice“. Štampala ih je Komisija za suzbijanje zaraza pri Vrhovnoj komandi srpske vojske. One su distribuirane vojnicima koji su ih čitali po bolnicama i rovovima, ali su ih retko čuvali, zbog čega spadaju u izuzetne raritete srpske istorije epidemija“.
Epidemija tifusa u najgore doba, u ratnoj 1915. godini, spada u jednu od najtežih u istoriji Srbije. Iako su tačni podaci o epidemiji nepoznati, prema radovima pukovnika dr Vilijama Hantera, od tifusa je u tih šest meseci u Srbiji obolelo oko pola miliona ljudi (1500 do 2500 dnevno), a umrlo je do 150.000. Dr Hanter o epidemiji pegavog tifusa u našoj zemlji piše da je to bila: „najiznenadnija epidemija po poreklu, najbrža po toku, najveća u intenzitetu, a najbrže zaustavljena od svih poznatih ovakvih epidemija u istoriji”. Od tifusa je oboleo i veći deo lekara koji su lečili bolesnike, pa je od ukupno 595 lekara čak 122 (oko 20 odsto) umrlo u toku ove epidemije.
Zbog aktuelnosti saveta koje su lekari i Vrhovna komanda davali 1915. godine, Muzej knjige i putovanja je odlučio da naročito izabere i objavi javnosti savete koje bi ljudi i danas, u doba korone, trebalo da pročitaju.
Iz knjige „Da budemo zdravi“ (Kragujevac, 1915)
O zdravlju
Zdravlje je najveće bogatstvo ovoga sveta (…). Ali mnogi od nas opet sam sebe uvlači u bolest. (…) Mahom smo nehatni, pa sve uzimamo olako. Pa tako ne poklanjamo dovoljno pažnje ni onome, što nam ti učeni i razumni ljudi preporučuju da činimo ili da ne činimo, pa da izbegnemo mnoge bolesti i mnoge muke i nevolje. U tome mnogo grešimo.
O čistoći
Čistota je prva pogodba za dobro zdravlje. Čistota je pola zdravlja. Zato valja da se upinjemo, što možemo više, da budemo čisti.
O čistom vazduhu i boravku na Suncu
Čist vazduh je našem telu najpreči i najjevtiniji lek.
Tamo gde sunce ulazi, bolest izlazi. Gde nema svetlosti i sunca, bolest caruje. Sunčani zraci u mnogim bolestima najbolji su lekar. Mnoge kužne klice, koje izazivaju teške i opake bolesti, brzo uginu na suncu, a u pomračini i vlazi množe se i šire.
Koji hoće da je zdrav i napredan, valja da boravi tamo, gde ima dosta dnevne svetlosti i gde dopiru sunčeva zraci.
Koji se od sunca krije, sam sebe bije.
O jelu i piću
Bez umerenosti nema zdravlja. Zato valja da smo u svemu umereni, pa valja da smo umereni i u jelu i u piću. Valja neprestano da imamo na umu, da ih je više pomrlo od prejela no od nedojela.
Za piće je najzdravija voda. Ona gasi žeđ, razgaljuje i oživljava. Ona hrani naše telo. Ali voda treba da je sasvim čista i bistra.
Bolje je trpeti i najveću žeđ, no se naleći na kakvu kaljugu, pa iz nje piti.
O ranom ustajanju
Ujutru, čim se probudiš, ustani iz postelje. Nije zdravo, da se onak budan lenjiš i protežeš u postelji.
Koji se čuva – i Bog ga čuva
Od kužnih bolesti često obolevamo samo zbog svoje nepažnje: ili se bavimo u blizini bolesnika, koji boluje od koje kužne bolesti…
U više slučajeva možemo s malo pažnje izbeći bolest, i tako otkloniti i veliku nesreću za sebe, svoju kuću, pa i svoju otadžbinu, kojoj smo dužni svi što bolje da poslužimo.
Mi vrlo često ponavljamo onu narodnu izreku: Koji se čuva, i Bog ga čuva. Ali mahom ne radimo na njoj. Ne čuvamo se, pa zbog toga i sami stradamo, a često i glavom plaćamo, a i svoje uvaljujemo u veliku bedu.
Nema sramote u tome: biti bolestan
Bolest ne treba kriti. Nikad nema sramote u tome: biti bolestan. Koji bolest krije, leka mu nje. Dok se bolest ne pozna, ne može se ni lečiti.
Bolest trebaju da leče – lekari
Za svaki posao traži se pravi majstor, pa se i za lečenje bolesti mora znati istinski majstor.
Kad nam se motika u radu izrba i otupi, mi je nosimo kovaču, da je okleplje. Ako nam se slomi točak na kolima, mi ga nosimo kolaru, da nam ga opravi. Ne nosimo ga gatarama i vračarama.
Šta bi nam i najprostiji čovek rekao, kad bi nas video da svoj pokvareni sahat (časovnik) ne nosimo na opravku majstoru, sajdžiji, nego zovemo neku krezubu babu, da mu obaje vodu ili da mu ovrača, pa da proradi?
Kad se pokvari ova tako složena mašina, kao što je