Интервју у Печату: Два Србина, три партије, а код Лазића: хор

29. 5. 2018.
ВИКТОР ЛАЗИЋ У „ПЕЧАТУ“

Угледни српски недељник „Печат“, у броју 526 од 29. јуна 2018, објавио је, на пет страна, интервју под насловом „Виктор Лазић: Два Србина – три партије, а код Лазића: хор!“ Новинар Владимир Димитријевић је у поднаслову истакао суштину мисије породице Лазић: „Како је изрека Пловити се мора, живети не! у једној српској породици преведена у завет да је служење књизи заправо богомдани животни смисао, и како је то уверење, неговано у чак девет генерација, судбински помогло стварање два београдска музеја – Музеј књиге и Музеј српске књижевности.“

Новинара Владимира Димитријевића занима много тога – од значења речи „адлигат“, преко утемељења и развоја Библиотеке Лазић, помног прикупљања књига и разних артефаката из земље и света за Музеј српске књижевности и Музеј књиге и путовања, до интересовања страних и домаћих новинара за изградњу велелпног храма књиге, уз помоћ знаменитих српских писаца и културних посленика, који радо завештавају своје легате Адлигату. Изванредне фотографије је урадио Милан Тимотић.

Два Србина - три партије, а код Лазића: хор!

Виктор Лазић (1985), књижевник и адвокат, осмислио је јединствен пројекат: Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат (чији је и председник) у оквиру којег су отворени Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности. Провео је укупно десет година на путовањима по свету и „систематски“ обилазио деведесет земаља на пет континената, откривајући пределе и људе, пишући репортаже, али и стварајући мрежу контаката и сакупљајући вредне и ретке књиге и предмете за музеје које је отворио у Београду.

Адлигат је невладино, непрофитно удружење грађана, које се бави унапређењем српске културе, уметности и међународне сарадње. Шта значи име удружења и колико је оно повезано са дубљим смислом Ваше делатности?

Адлигат је стара латинска реч, која је доспела у већину језика непромењена. Она означава више, најчешће разнородних књига, укоричених у исте корице. За нас је то симбол више генерација, више култура и народа под једним кровом, налик различитим књигама спојеним у једне корице. Дубљи смисао је потрага за знањем и баштињење знања, јединство у богатству различитости.

Темељ Ваше институције чини Библиотека Лазић, званично основана 1882. године у Војводини, која постоји већ девет генерација. То је, у народу, коjeм историјске околности никад нису дозволиле да се сабере и дуже времена проведе у миру, у народу подвргнутом многим дисконтинуитетима, право чудо. Како је чудо постало могуће?

Ни породична библиотека моје породице није провела претходна три века у миру, напротив. Историјат моје породичне библиотеке право је огледало историје нашег народа. Периоде просперитета више пута су пратили периоди скоро потпуне деструкције. Заиста, може се рећи, чудом, библиотека се, као уосталом и сама породица, и наш народ, неколико пута дизала из пепела. Сада је то, уверен сам, најтрајнија српска породична библиотека, која је опстала плаћањем високе цене. Навешћу само да је мој прадеда, Лука Лазић, у Првом светском рату, своје највредније књиге, ушивене у гуњ, носио пешице преко Албаније. И није успео да те књиге спасе, пошто су Италијани торпедовали брод у којем се налазио – једва је и живу главу извукао. Међутим, на Крфу, Лука је наставио не само да се бори, већ и да сакупља књиге. Сада је значај његове збирке српске ратне штампе толики, да је дигитализацију организовала Британска библиотека! Мој деда Милорад Лазић је са својим оцем Луком био приморан да већи део библиотеке закопа испод винограда, како је не би разнеле комунистичке власти... Може се рећи да је библиотека опстала захваљујући пре свега љубави и упорности њених власника, уз непрекидну Божју помоћ.

Адлигат се прочуо и у иностранству, знају за вас чак и у удаљеним земљама. Како сте то успели?

О Адлигату је до сада објављено око хиљаду прилога у медијима, од тога десетине у иностранству – у Русији, Немачкој, Великој Британији, Аустрији, Словенији, Индонезији, Непалу... Људи нас лако проналазе преко интернета, а онда пожеле и да дођу у Београд. Почетком године је угледна породица Саиф Јусеф Бу Ал Роуга Ал Зааби из Уједињених Арапских Емирата допутовала у Србију на недељу дана, са главним разлогом – да виде музеје Адлигата! Млада Фатима Ал Зааби је испричала: „Ми веома волимо културу и књигу, па сам повремено на интернету читала о Адлигату. Моја породица је желела да ове зиме путује за Русију, али сам их ја убедила да је време лепше у Србији и да је Адлигат невероватно културно царство! Србија ме је омађијала, а у Адлигату сам се осећала као Алиса у земљи чуда...“

Поред Библиотеке, основали сте Музеј српске књижевности и Музеј књиге и путовања. Планирате отварање Музеја Новосадске рације у Новом Саду. Како Вам, у доба општег разарања културних вредности, све то полази за руком? Какве су делатности установа које сте основали?

„Пловити се мора, живети не!“ Уз уверење да без културе наши животи немају богомдани смисао, жртвовање за културу не представља терет.

Музеј књиге и путовања чува и приказује књигу као темељ свеукупне људске цивилизације постављен пре педесет векова, а такође дочарава и културу и уметност различитих народа света путем, пре свега, њихових књига.

Музеј српске књижевности представља целокупну српску историју рефлектовану у књижевности. Током моје посете Азербејџану, био сам усхићен тамошњим Музејем азербејџанске књижевности, и ожалошћен што наша књижевност нема ништа слично. Тада сам одлучио да оснујем такав један музеј. Тек касније сам сазнао да је сличних покушаја у Србији било и раније. Матија Бећковић ми је једном рекао: „Ти си урадио оно што су многи претили да ће урадити!“ Наш рад у Адлигату често је неформалан и увек антибирократски. Када је нешто важно и хитно, нико у мом малом сложном тиму не пита ни за радно време, ни за плату, нити да ли ћемо успети, нити како ћемо успети, просто радимо свим силама док не обавимо посао који је важан за све нас, за нашу земљу.

На Вашем званичном сајту пише:“Поседујемо више од милион библиографских јединица, од чега више хиљада раритета.“ Неке од тих ствари су Вам поклоњене, а до неких сте сами дошли. Рецимо, до сјајних примерака књига са свих страна света, од Етиопије до Индонезије. Многе од тих раритета донели сте Ви, господине Лазићу, путниче и путопишче, и, да се нашалимо, својеврсни Индијана Џонсу наше културе. Како сте доспевали до ових бисера светске цивилизације који су сад у Београду?

Свака књига има своју причу, често изузетно занимљиву. Много пута се догодило да на путовањима потрошим буџет за хотеле и храну – на књиге! Због књиге на бамбусовим штапићима, која је веома популарна међу посетиоцима Музеја, ноћио сам на обали реке Јангцекјанг. Због појединих књига прелазио сам десетине километара пешке и пентрао се по планинским стрмоглавицама, како бих, рецимо, стигао до удаљених етиопијских манастира. На Шри Ланки сам монахе једног манастира молио данима да ми поклоне, или макар дозволе да откупим неку од њихових књига. Причао сам им о Музеју, објашњавао да је то важно и да је и за њих добро да представе своју религију и културу... Ништа није вредело. Међутим, последње вечери мог боравка у манастиру, усред ноћи, један од главних монаха је тражио да ми погледа у длан. Затим ме је, са свећом, босоногог, провео кроз двориште, од конака до цркве, и из олтара извадио књигу исписану монашком руком на бананином лишћу пре много векова, коју ми је затим поклонио... То ми је сада једна од најдражих књига, драгоцена и по необичном начину на који сам је добио.

У Вашем оснивачком одбору налазе се важне личности из културе свих политичких схватања, чији је циљ покушај унапређења српске културе. Међу педесетак изузетних имена ту су Владета Јеротић, Милован Данојлић, Перо Зубац, Срба Игњатовић, Миодраг Павловић (који су Вам оставили своје легате), Невенка Тадић, Љубивоје Ршумовић, Филип Давид, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Иво Тартаља, Емир Кустурица и многи други. Како сте успели да постигнете слогу међу нашим људима, познатим по начелу „два Србина – три партије“?

Тако што ми сви они верују. Тако што знају да сам цео свој живот посветио и, у великој мери, жртвовао да бих направио овај пројекат. Тако што нисам издао начела која сам поставио на самом почетку, а једно од најважнијих начела је да се не бавимо политиком и да испод нашег крова има довољно места за све. Моје лично политичко мишљење не може и не сме ни на који начин утицати на стварање овако значајне институције. Међу оснивачима се налазе људи са којима се по многим питањима лично не слажем, али сам поносан на то да су са мном на истом послу одбране културе и писане речи. Знате, да бих волео Гетеа као песника, не морам се у потпуности слагати са његовим ставом о Француској револуцији. А у Србији се те ствари увек мешају. Људи се међусобно не поштују. Суштинско поштовање према човеку и његовом животном делу је кључ. Могу Вам рећи да ми имамо читаве збирке посвећене писцима са којима лично нисам у најбољим односима. Од својих колега захтевам да се тим писцима посвети посебна пажња. Морамо научити да лично раздвајамо од институције којој смо посвећени. Ако смо посвећени. То је једини начин да се изгради нешто важно и вредно и да се напослетку изборимо и за то да нас поштују чак и наши непријатељи.

Међу оснивачима, пријатељима и донаторима Адлигата налазе се многи људи, па и они који се међусобно не поздрављају на улици. Али, сви они скупа су итекако значајни за наш културни живот. Са друге стране, културна институција која себе омеђи уским политичком, националном или било којим другим оквирима, не може бити ни здрава ни дуговечна.

Од организација подршку Вам пружају Српска академија наука и уметности, Народна библиотека Србије, Удружење књижевника Србије, Српско књижевно друштво, Српско библиофилско друштво, Правни факултет Универзитета у Београду, Национална географија Србија, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Матица српска, Библиотека Града Београда и многи други. За свој рад добили сте благослов Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја. И то је чудо: у доба инерције многих установа, Вама се одазивају. Како сте то постигли? Колико помаже Министарство културе?

Институције су препознале значај настанка још једне установе која неће таворити него здушно радити. У нашим институцијама сам сусретао велике професионалце, посвећенике који су своје животе предали књизи и култури. Таквим људима није било потребно много да спознају колики је значај онога што радимо. Ми смо се, у многим случајевима, појавили као допуна другим институцијама, попунили смо празнину која се дуго осећала и која је нанела велике штете Србији.

А што се конкретрно тиче Министарства културе, почело је да помаже. Надамо се већој помоћи државе, јер је моја породица у овај огромни културни пројекат уложила сву своју непокретну и покретну имовину. Недостаје нам неколико високостручних сарадника и финансијски извор за њихове плате. Са државом бисмо радо склопили уговор о заједничком неговању онога што смо створили. Видећемо како ће то тећи...

Адлигат је добио библиотеку великог немачког преводиоца, Петера Урбана, по чијим преводима се и данас изводи Чехов у немачким позориштима. Ова библиотека је пребогата насловима који се тичу Чехова, али и других словенских писаца. Како је она стигла у Београд?

Нико није очекивао да је једна мала група занесењака из Београда довољно луда и довољно организована да, експресно, целу библиотеку отпреми у Србију! Пренос 15.000 публикација из једног удаљеног немачког села до Београда био је прави подвиг.

Петер Урбан и наш академик Миодраг Павловић били су велики пријатељи. Мијин легат се такође налази код нас, пошто је он био наш оснивач и пријатељ. Урбанова библиотека стигла је до нас захваљујући овом пријатељству и пријатељству Мијине ћерке, Кристине Павловић, са Урбановом супругом, Јутом Херхер, која је сада пријатељ Адлигата.

Међутим, за Урбановим књигама у Србију су стигли и немачки новинари, зато што је Урбанова збирка књига о Чехову најбоља таква збирка у Немачкој и једна од најбољих у свету. Занимало их је како то да је отпремљена за Србију, и ко је тај Виктор Лазић који је дошао из Србије са шлепером. Тако смо постали познати у Немачкој. О нама су извештавали најзначајнији немачки и аустријски медији, на пример Франкфуртер Алгемајне Цајтунг, берлински и келнски радио, Дојче веле, аустријски Ди пресе, итд.

Откријте нам мале тајне својих великих легата. Шта „кријете“ у својим просторима (а имате их више)? Како заинтересовани могу да се упознају са Вашим одајама препуним културног блага?

Сваког четвртка, петка и суботе од 10 до 18 часова могу се заказати посете на телефон 063 360 218 или преко Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

Код нас се налази више од 40 легата – целих библиотека значајних личности, од Миодрага Павловића, Илеане Чуре, породица Леко, Бингиулац и Бешевић, до Петра Пајића. Код нас су преписке Милоша Црњанског, Гвида Тартаље, Саве Шумановића, Уроша Предића... Имамо и збирку малих и минијатурних књига која носи назив „Наташа Ршумовић“, по супрузи дародавца Љубивоја Ршумовића. Посетиоци могу да виде и гардаробни орман краљице Наталије Обреновић, штап краља Милана, оригинални намештај из стана Михаила Полит Десанчића.... У Музеју књиге и путовања можете видети јестиве књиге од пиринча, нејестиве од слоновог измета, резбарене на тиковом дрвету, на штапићима од бамбуса, на свили, са страницама од палминог лишћа и корицама од (можда и људских!) костију, читаву збирку књига на пергаменту из Етиопије (чак и од коже фетуса оваца!), као и збирку лимених и дрвених будистичких молитвеника које верници врте у храмовима током молитви... Ту је jош много чуда на која смо поносни и срећни што су свој дом пронашла баш код нас.

Девет генерација

Један од страствених и посвећених савремених српских путника Виктор Лазић је полиглота, завршава докторат из кинеског права, а такође је и научни и стручни преводилац за енглески језик. Као девета генерација, наследник је две стотине година дуге породичне традиције сакупљања књига и стварања породичне библиотеке (званично отворене 1882). До сада је објавио књиге Гете - између поезије и истине (2005), Тумарање земљом осмеха (2006), Велика авантура (2010), У срцу Суматре (2011), На вратима истока (2015). Његова дела су објављивана на енглеском, руском, немачком, пољском, македонском и индонежанском језику. Члан је Удружења књижевника Србије.

Интервју Владимира Димитријевића са Виктором Лазићем можете прочитати на http://www.pecat.co.rs/2018/06/viktor-lazic-dva-srbina-tri-partije-a-kod-lazica-hor/

BetFair F.BetRoll UK Bookies
Ladbrokes Review L.BetRoll
WIll Hill BookiesW.BetRoll here...
United Kingdom BetRoll Bookmakers