Писма из логора у окупирану земљу једног од најзначајнијих српских научника

10.5.2018
Писма из логора у окупирану земљу једног од најзначајнијих српских научника

Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“, у оквиру којег су отворени Музеј српске књижевности и Музеј књиге и путовања, откупило је важну збирку од дванаест поштанских карти професора и академика др Недељка Кошанина, насталих током његовог заробљеништва у аустријском логору.

Писма су отправљана у окупирану Србију током 1917. и 1918. године. На појединим дописницама налазе се печати аустријске војне цензуре. Код адресе пошаљиоца налази се руком исписано или печатом означено „интерниран“ или „конфирниран“. Професор је писма писао својој бившој ученици Олги Благојевић-Вукшић. У њима се описује тешка ситуација у логору, али је дирљив и однос пун поштовања и оданости између професора и некадашњег студента, па на више места професор захваљује и пише о томе колико му значи то што није заборављен. Чак и из логора професор своју ученицу упућује коју литературу треба да користи за своје научно истраживање. Међутим, у писмима др Кошанин прикрива своје лоше здравствено стање које је, боравком у тешким логорским условима, погоршано, и касније му значајно скратило живот.

У писмима се јасно виде тешки услови живота Срба заточених у Аустрији, повремено уз нескривени цинизам: „Знам да је живот тамо ванредно тежак, он није данас нигде лак и ја га олакшавам поред другог физичког рада још и стругањем дрва.“ Због дописивања са затвореником Олга Благојевић је изгубила позицију на факултету, што јој је додатно отежало живот током периода окупације. Са једне стране, заточеник у логору, са друге стране – цела земља претворена у логор. Писма су изванредна и важна сведочанства о несрећи, борби, науци и великим људима у тешком времену.

Професор Недељко Кошанина (1874–1934) данас је готово заборављен, а требало би да свако дете у Србији, рецимо у оквиру часова биологије, сазна да је Србија имала оваквог научника.

Професор универзитета и академик, биолог, управник Ботаничког завода и Ботаничке баште „Јевремовац“, декан Филозофског факултета... Самостално, или у сарадњи са истакнутим ботаничарима у свету, описао је мноштво нових биљних врста, а страни и домаћи истраживачи, из поштовања према његовом раду, давали су новооткривеним биљним врстама његово име. После Јосифа Панчића, Кошанин важи за најзначајнијег српског ботаничара. Након „Панчићевог доба“, следећа етапа у развоју српске ботанике (1918-1934) названа је „Кошаниново доба“. Његови радови из области биљне систематике, флористике и геоботанике сматрају се делима трајне вредности. Био је оснивач и први уредник Гласника Ботаничког завода и баште Универзитета у Београду. То је један од најстаријих ботаничких научних часописа у југоисточној Европи, који је јасно приказивао достигнућа српске науке у Европи. Кошанин је успоставио сарадњу са 90 ботаничких институција на пет континената и значајно допринео проширењу фонда специјализоване ботаничке библиотеке при Заводу. Његови уџбеници ботанике били су деценијама наши најбољи уџбеници из ове области, а нова издања штампана су дуго после његове преране смрти.

По њему су име добила Кошанинова језера у близини Ивањице и једна основна школа. Његова биста се може видети у Ботаничкој башти „Јевремовац“ (рад Милуна Видића).

Упечатљив предавач, велики научник, академик и утемељивач првог ботаничког гласила у Србији, Кошанин је постао узор многим генерацијама истраживача које су дошле после њега.

Поред ових писама, у наш Музеј је приспела и једна разгледница послата из Македоније Луки Шапоњићу, управнику поште, 1928. године, као и један извештај о полагању испита на београдском Филозофском факултету из исте године (председник испитне комисије је био Н. Кошанинн).

Председник Адлигата, Виктор Лазић, каже: „Продавац није знао какво благо има у рукама, тражио је две хиљаде динара за целу преписку. Када смо открили о чему се ради, понудили смо да платимо више, али је продавац одбио, уз речи да га чини срећним да се такви материјали налазе на правом месту. Захвални смо људима који разумеју и цене наш пројекат. Ова писма посебно су значајна јер непосредно сведоче о Србима у Аустроугарским логорима, о веома мало познатој историји нашег страдања. Аустроугарска је, поред војника, у логоре интернирала цивиле, жене, децу, старце – од укупно 150.000 душа само у аустријским логорима, најмање половина су били цивили, иако је то било и тад забрањено међународним ратним правом. Нису само страдали они који су прелазили Албанију, страдали су и они коју су остали у својим кућама, и они које су, на правди Бога, из домова одвели у логоре у којима се масовно умирало од глади, жеђи, лошег смештаја, недостатка хигије,е тешког и опасног рада, пљачке и тортуре, те услед епидемија тифуса, туберкулозе,

дезинтерије.“

Изводи из логорских писама Недељка Кошанина

Поштована госпођо,
Треба да Вам одговорим.... За одговор (...) мало је места, још мање слободе, а најмање могућности да Вам пружим утехе (...) Мислио сам да је рат угасио у мојој души способност да осетим бол. Ваше карте су ме бољем поучиле. С правом се поносите чврстином свога карактера и јачином духа у овим најтежим данима за цело човечанство. Грандиозност човека, ако још тако треба рећи, у овоме рату много је већа у патњи него у жртвовању живота. Много пута сам се за ове две и по године повијао под тежином душевнога бола и увек сам жалио што ме је 1912. поштедила граната пред Сеницом у Санџаку. Кушање је ванредно тешко и у толико је тежи отпор беди, што физичка снага опада. Зар је могућно да сте физички здрави, кад је ваше и иначе мало тело изгубило 22 килограма тежине? (12.4.1917)

...

Многопоштована госпођо,
(...) Већ месец и по дана живимо у логору од барака. Какав је то живот за породицу са малим дететом и болесном његовом матером можете мислити. Срећом још смо сви здрави, бар нас двоје, али се зиме плашимо. Надам се да ће жена са дететом бар зиму моћи да проведе у каквом месту ван логора. Сви покушаји да их пошаљем уШвајцарску осташе без успеха. За сада нас је овде у логору око 208 Срба, већином радника. (5.8.1917)

„Много хвала на сећању и на ученичкој оданости. Ви сте једини од ученика који ми се јављате и можете мислити да ми је свака Ваша карта велика радост... Цела је Европа претворена у један неисказни бол. Жртве, које ће поднети наука, недогледне су. Наше личне жртве и наши болови губе се у несрећи човечанства као кап воде у мору. (1.1.1918)

...из Ваше карте закључио сам да Вам је потребна помоћ. (...) Осећам се крив што Вас мој следбеник није задржао у служби. Разлог ће бити што ми се јављате. Он никада није имао поштовалаца међу својим ученицима, па то не допушта ни никоме другоме.“ (20.6.1917)

Мило ми је ако су Вам моје напомене биле корисне за Ваш рад на проучавању маховина и ако су дале подстицаја да на томе послу нађете и задовољства, које је тако потребно у овом тешком времену. Ако Вам време и прилике допуштају тражите то задовољство у науци, оно је начистије и најлепше, јер је опште и заједничко целом културном свету. Мени, на жалост, није могуће под данашњим приликама, да се загревам на овом општем огњишту човечанства, али у толико више тражим душевну топлину у својој маленој породици, која - опет на жалост - није сва овде на окупу. Моја старија ћерчица је у Паризу, нас смо троје овде. Сем тешке зиме наш је живот сношљив. Вести из завичаја најлепше су нам задовољство. Зато нас и даље немојте заборавити.
Срдачно Вас поздравља Ваш Н. Кошанин (8.2.1917)

Знам да је живот тамо ванредно тежак, он није данас нигде лак и ја га олакшавам поред другог физичког рада још и стругањем дрва. (25.9.1917)

Ви сте сувише млади и интелигентни да бисте могли очајавати, а одвећ племенити да бисте могли мрзети. Ви сте били на врло добром путу, када сте разонођење тражили у филозофији; имате ли сада још снаге и воље за читање? Изгледа да је данас боља и најгора књига из доба пред ратом од најбољих новина у рату... Ваш поштовалац, Н. Кошанин (7.1.1918)

BetFair F.BetRoll UK Bookies
Ladbrokes Review L.BetRoll
WIll Hill BookiesW.BetRoll here...
United Kingdom BetRoll Bookmakers