Немачке дневне новине о Адлигату

Аустријски новинар Херберт Штармулер, који нас је посетио летос, веома се заинтересовао за наш пројекат. Обећао је да ће објавити неколико чланака о нама, а за први, објављен пре нека два месеца у немачким дневним новинама „Rheinpfalz am Sonntag“ које се продају у тиражу од чак 250.000 примерака, управо смо сад сазнали.

Иако нашег председника назива „лудаком“ који чак и комшијама пуни подруме, таване и шупе књигама, сматрамо да је текст веома шармантан, па овде дајемо његов превод у целости.

Он би их хтео све

Док модеран човек, као гоњен ђаволом, дигитализује цео свој живот, један млади човек сакупља књиге које другима више нису потребне. Пакује их у банана кутије и гради „највећу међународну библиотеку између Беча и Истанбула“. Библиотека се налази широм Београда, а тренутно броји милион јединица.

Написао Херберт Штармулер

Виктора Лазића морате да замислите као уобичајеног лудака: неприметан, аутентичан и уљудан. „Ниједна књига није толико лоша, да није вредна чувања.“ Објашњава нам свој једноставан систем: тридесетоједногодишњи Србин просто сакупља све књиге које му дођу под руку. Његова библиотека расте и цвета у Београду и око Београда. Уколико има више примерака исте књиге, поклања их другим књигољупцима, пре свега библиотекама било где на Балкану, од којих многе тешко долазе до књига. Посета Лазићу увек почиње на адреси Јосипа Славенског 19а, Ту, у једној лепој кући у којој живе две породице, прима Лазић знатижељне госте. Тек касније нас је одвео у магацин, који је мање привлачан посетиоцима. Налазимо се у Музеју књиге. Тамноцрвени ормани за књиге, стаклене изложбене ветрине, маске, чудновати свици пергамената и - књиге. Овде се може видети књига направљена од фетуса јагњета, тамо је будистички молитвеник, а недалеко одатле цела колекција етиопијских дела које су стигле у сарадњи са Народном библиотеком Етиопије. Све лепо драпирано.

Много тога у овом музеју, који је подељен на мноштво тематских простора распоређених по целој згради, донео је Лазић са својих путовања. Управо је био у Јужној Америци. Три до четири месеца годишње он путује по свету: по Тибету, Вијетнаму, Русији или Бразилу. Све што ради, увек има неку везу са књигама. Пре путовања успоставља контакте са библиотекама, а његове молбе људи углавном дочекују раширених руку. Тако увек успева да свом трезору придода још понеку драгоценост.

Од чега он живи? Још на почетку нашег разговора, Лазић је поменуо да је започео да ради као адвокат у породичној адвокатској канцеларији, али да није издржао ни пробних месец дана: „Тамо бих преминуо!“ каже нам уверљиво. „Сада живим од различитих прихода“, говори, објашњавајући свој финансијски план. Да не потоне успева захваљујући новцу из фондова за истраживања, донацијама и чланаринама за његово непрофитно „Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат“. У међувремену, успева да обезбеди просечну плату од неких 350 евра и да покрије плате троје, некад четворо сталних радника који раде за сличну плату. То је омогућено, између осталог, месечним донацијама коју дарују његови родитељи. Отац и мајка, успешни људи, желели су да њихов син буде адвокат, али су се помирили са судбином. После неколико година самосталне борбе, Лазић је доказао родитељима да није црна овца, већ вредан и стидљив радник привржен породици. Његови јавни наступи, гостовања на телевизији и донације угледних појединаца, учинили су да му све опросте. Данас су његови родитељи, Горица и Бранислав, чланови управе удружења, у рангу вицепредседника.

Дела на немачком језику су изузетно добро представљена у тематским просторијама. Многе донације долазе од преводилаца или књижевника, па је тако овде стигла и заоставштина Петера Урбана, преминулог 2013. године, аутора из Хесешког Вогелсберкрајса. У тренутку када је 15.000 књига у великој акцији Лазић пренео у Београд, већ се растао са својом вереницом. Али, шта мари - он је ожењен са књигама.

Лазићева највећа снага су добри међуљудски односи, па му тако простор за књиге обезбеђују чак и његове комшије! У Београду је Виктор са око 7000 банана кутија, организованих и означених за даљу обраду, напунио многобројне подруме, таване и шупе. Овај колекционар води се начелом: „Све мора да буде примљено!“ Тај принцип је обрнут од уобичајеног у библиотекама: прво обезбедити простор, па тек онда набављати књиге - Лазић прво набавља књиге. Спашава их од пропадања, спречава да буду бачене, отима испод ножа за стари папир, узима са ђубришта. „Уколико су једанпут бачене, више се не могу повратити, изгубљене су заувек!“ каже Лазић.

Вера Вучковић, која је 20.000 књига две године чувала у својој кући, каже: „ Треба нам више људи као што је он, који ће у приватном ангажману помагати библиотекама, пошто је држава на том плану подбацила.“ Сваки донатор добија акроним од три слова који се, са датумом, ставља на сваку појединачну књигу. За сада је то довољно.

Небројано књига можете пронаћи и у једној основној школи, коју је Виктор давно похађао. У договору са управом школе, која је у свом подруму пронашла простор за смештај више хиљада наслова. Све то под једним условом: део простора ће морати да буде испражњен у року од 24 сата, уколико је то потребно (у случајевима за ванредне ситуације). Читаву мрежу људи добре воље направио је овај вредни књигољубац. Широм бивше Југославије он сарађује са више од три стотине институција!

Иако постоје одређене резерве, у вези две ствари Лазић не крије свој став: он је поносан Србин и чврст антикомуниста. Несташног осмеха, води госте до изложбе са нарочито драгоценим рукописима. То је тестамент Павла Вуисића, најпознатијег глумца Титове Југославије. Али, Вуисић је у срцу био велики антикомуниста и неколико пута је одбијао позиве Тита да га упозна, док га на крају нису буквално киднаповали и одвели код Броза. У близини, у другој ветрини, изложена је књига о Титу на тајландском језику, као и књига Сун Цуа „Умеће ратовања“ на свили, ту је и монголски молитвеник... Овде све мора да стигне!

Лазић сакупља од своје осме године. То је у његовој крви. То нам прича озареног осмеха. Још је његов чукундеда, Александар Лазић, такође био прави књижни лудак, који је своју колекцију отворио за јавност 1882. године. Давно пре њега, Михаило Лазић, свештеник у XVIII веку, поставио је темеље породичне колекције. Лазићев прадеда, Лука Лазић, носио је ушивене у одећу драгоцене књиге како би их спасао од Хабсбурга, да би, између два рата, обновио породичну библиотеку са више од 20.000 књига, малом позоришном трупом и системом за разношење књига и новина на бициклима. Да би спасили књиге да их не униште комунисти, породица је морала доста тога да закопа испод винограда. Тек 2012. године, путем иницијативе Виктора Лазића, библиотека је поново отворена за јавност.

У међувремену, први милион књига је спреман и Виктор Лазић планира да отвори сталну изложбу у центру Београда. Разговори о томе су у току. Али, он не жели велику, централизовану библиотеку. „То је превише опасно“, каже нам. „Дражи ми је децентрализовани концепт“, да се књиге налазе подељене на више локација. Велики пожар, као што се догодио у Сарајеву 1992. године, у коме је изгорело два милиона књига, овако не би могао да нанесе толику штету.

Док нам Лазић све ово прича, звони му поново телефон. Прихвата нову донацију књига, за коју ће се већ некако створити место у неком од магацина.

Антрфиле
Адлигат - име удружења, представља више књига укоричених у једне корице. Четвртком и петком музеј прима 100 до 150 посетилаца месечно. Другим данима отворен је само за истраживаче. За њих се припрема нова читаоница на пространој тераси уз кућу. Ко год жели да донира Библиотеци Лазић књиге или заоставштину може такође да контактира аутора овог текста: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.

BetFair F.BetRoll UK Bookies
Ladbrokes Review L.BetRoll
WIll Hill BookiesW.BetRoll here...
United Kingdom BetRoll Bookmakers