Књиге из спаљене библиотеке Новице Ранковића

13.12.2017.

Јуче је оснивач Адлигата, Светлана Бингулац, поклонила књиге свог оца које су биле закопаване, паљене, премештане и једине преживеле из велике библиотеке. Сведочење о њеном оцу и његовим књигама госпође Бингулац можете прочитати у наставку.


С лева на десно: Виктор Лазић, Светлана Бингулац, Станоје Бингулац

"Мој отац, Новица Ранковић, завршио је учитељску школу у Крагујевцу. Рођен је тамо где и Радоје Домановић, у селу Овсиште, близу Тополе. Тамо је упознао моју мајку, која је такође завршила учитељску школу. Касније су добили премештења у различитим селима. Прошло је од тога много времена, тек једног дана стиже мојој мајци писмо од мог оца: „Ако си иста као што си пре била, ја те молим да се удаш за мене!“. Тако се они поново виде, заволе и успеју да добију учитељска места у Грошници, једном сеоцету крај Крагујевца. Ја сам тамо рођена, па зато волим да се шалим и да кажем како сам ја „грофица фон Грошница“. У Београд сам дошла са пет или шест година.

Када је дошла немачка окупације, мој отац је подржавао партизане. Није он био активан у борбама, али им је био наклоњен. На једном брду изнад Грошнице са њима се дружио, давао им је да читају књиге из његове библиотеке, он је још пре рата имао сабрана дела Максима Горког... Поклонио им је свој радио па су заједно слушали „Радио Лондон“ и друге забрањене станице, дискутовали, разговарали... Мој стриц је покушао да га убеди да се придружи четницима, али је он то одбио. Када су четници чули да се дружи са партизанима, то је било довољно да га осуде на смрт!

Тек, једног дана ухвате мог оца Немци и одведу у Крагујевац, осуде га и они на смрт иако никаквих доказа нису имали! Сећам се, као сад да гледам, ја и моја браћа смо били мали, ја најмлађа, узму нас за руке мајка и њен отац, мој деда и ми кренемо за Крагујевац. Мајка плаче, кука, питам их куда нас воде, а мајка каже: „Децо, идемо да се поздравимо са оцем, сутра ће га стрељати.“ Сећам га се у робијашкој униформи, сећам се уплакане мајке и деде који је све време само ћутао. Кад смо били код оца, тек он каже мојој мајци: „Рекао ми је немачки командир, ако се ти закунеш у наше троје деце да ја нисам комуниста, пустиће ме!“ Мајка ће тек ту у кукњаву: „Црни ти, како у децу смем да се закунем?!“ „Закуни се, како знаш и умеш, иначе ме више видети нећеш“ – каже јој мој отац. И шта ће, оде она на разговор са командиром. Шта му је рекла, не знам, али тату су пустили.

Од Крагујевца до Грошнице има тачно седам километара. Када је мој отац дошао из немачке апсане, није још ни пришао селу, тек сељанка трчи ка њему и виче: „Учитељу, бежи! Бежи, учитељу, ево их четници! Сад ће они да те воде!“ Било је то доста драматично. Тад су четници цело село претурили тражећи партизане, са бајонетима су бушили све живо, постељине, јастуке, разваљивали ормане...

Стрељање у у Крагујевцу је претходило стрељање у Грошници. Једног дана упадне у село неки немачки одред. Сву мушку чељад коју су затекли у селу, Немци су извели, поређали као снопље поред пута, поред реке Лепенице, и све их побили. У кући породице Јанковић побише деветоро људи... оца, шест, седам синова, стрица.... збрисаше целу породицу, ко да деветоро људи ни рођено није било! Догодило се да је баш тог дана мој отац отишао на то брдо да се дружи са партизанима. Немци дођоше и до наше куће и ко зна зашто, тек неки млад војник упали нам шталу. У штали је била крава, па се моја мајка, јадна успаничила, покушавала да спасе избезумљену животињу, и у њој има душе... Мој отац, са оног брда, није могао најјасније да види шта гори, па му се учинило да гори кућа. Кренуо је да сиђе до села, али га, успаничени људи, упозорише да бежи главом без обзира. Рекоше му: „Бежи, не враћај се, убиће те!“

У то време моја породица је чувала неког избеглицу из Словеније. Изведу Немци испред куће мог деду и тог Словенца и кажу им да чекају. Није Немаца било много, па су се раштркали по сеоским обронцима да скупе сву чељад на једно место, да их одједном побију. Моја мајка, кад је видела шта се ради, стане да богорада и нападне деду и тог Словенца што не користе прилику: „Шта чекате?! Шта чекате?! Бежите! Убиће вас!“ Мој деда јој каже: „Да, али ако ми побегнемо, убиће тебе и децу!“ Мајка ни да чује, натера их у бег на једну страну, а она узе под руку нас троје, мог брат близанца и мог старијег брата и са нама крене да бежи кроз шуму. Међутим, не идемо ми кроз шуму дрвећа, већ кроз шуму мртвака и мученика! Иако сам имала свега четири или пет година, сећам се јасно безбројних мртвих тела и локви крви. Где год погледам, или лежи мртав човек, или је велика локва крви. Мртав, мртав, локва, локва, локва, мртав, мртав мртав... То је било ужасно. Дођемо ми на врх села код неке сељанке, а мајка њој каже: „Шта да радим, Новице ми нема?!“ А испред врата дома те жене огромна локва крви. Ту су јој убили мужа. Та жена нам каже да бежимо одатле што даље, а да ће она Немцима рећи да је ту убијен Новица. Тако смо се сви спасили, чак и тај Словенац што је био са нама. Мог оца Немци нису тражили. Није ни силазио у село тог дана, а сутрадан кад нас је нашао, било је јасно да се ту више не може остати. Одвео нас је код свог рођеног брата у Овсиште.

У Овсишту је моја мајка морала сваки дан да одлази у Тополу да се пријављује четничкој полицији. Стриц је водио на чезама, коњима, тек једног дана каже јој: „Ја више не могу да те возим!“ Како до Тополе има тридесет километара, било је јасно да ће тешко ту раздаљину пешке прелазити сваки дан. Када је то отац чуо, дошао је по нас и пребацио нас у Аранђеловац код неке даље фамилије. То је била нека кућа са пространим двориштем, али је суседна кућа тачно гледала ка том дворишту. Зато су нама, деци, бранили да из куће излазимо, како нас случајно комшије не би виделе и пријавиле.

Док смо били у Овсишту и у Аранђеловцу, отац је био у Београду, где је успео да се пребаци преко партизанских јединица. Онда је добио неки стан на авалском друму, на данашњем Булевару ослобођења. Једног дана дошао је код нас у Аранђеловац неки човек са главом увијеном у пешкир, изгледао је као неко рањено чудовиште. Био је то мој отац – камуфлирао се да га нико не препозна. Потрпао нас је ноћу у фургон и одвео за Београд. Рат је још увек био у пуном јеку. Мајка је чак успела да добије посао у некој основној школи у близини. Једне ноћи дошла су три типа, класично обучена, претресли нам стан наглавачке и оца одвели у затвор, Главњачу. Није могао да прође ни један једини дан а да мајка не одлази до града. Кумила је, молила, преклињала и објашавала да отац није ништа скривио по свим могућим канцеларијама. То је трајало, не знам ни сама колико. Једног дана, док смо се ми играли на тераси, одједанпут се на вратима нашао човек, модар као ова књиге што их поклањамо. Били смо препаднути. Нисмо га препознали, а то је био наш отац. Тако су га страшно тукли у затвору...

Плашио се да даље остаје у том стану, па је отишао да се скрива код неких Клокића, пријатеља у Македонској улици. Становали су на последњем спрату, а њихов син и снаја су били у партизанима и живели су на истом спрату. Стари господин Клокић већ је био посенилио. Тек, дошла је и ту полиција, наша, српска, Недићева. Кренули су да претресају целу зграду, све станове, тражећи партизане. Госпођа Клокић је на време видела шта се дешава, па је улетела у стан и рекла оцу да бежи. Једино што је могао да уради јесте да оде на кров и да се притаји. Полиција је ушла у стан Клокића и питала их кога имају у стану. Госпођа Клокић одговара: никога! Међутим, стари господин Клокић умешао јој се у реч, па гласно упита: „А где оде онај човек што је сад био ту?“ Све то је чуо мој отац кроз отворен прозор, пошто је кров био тачно изнад њиховог стана. Види он да ће у затвору заглавити Клокићи, и одлучи да сиђе. Покуца на врата и кад су га Немци питали где је био, а он рече да му је било много топло, па је отишао да се расхлади на крову. Међутим, Немци тад нису посумњали на њега. Они су, заправо, тражили сина и снају Клокићевих па, кад их нису нашли, отишли су даље. Међутим, тад је он схватио да више ни ту не може да се скрива, јер је само питање времена пре него што дођу и по његову главу.

Већ се ближио крај рата и део града је био ослобођен. Мој отац се последњи пут спасао тако што је успео да се са окупиране територије пребаци тајним каналима на ослобођену. После рата био је председник задружног савеза Србије, па затим Југославије. Десетак година после рата, док смо били код маминих родитеља у селу Дивостин код Крагујевца, дошао је по нас татин возач и јавио да тати није добро. Ми смо седели на задњем седишту, а мајка напред. На пола пута, окренула се ка нама и рекла нам: „Децо, ви више немате оца!“ Била сам тад још увек у тинејџерским годинама. Отац је био на неком састанку у Београду, тако смо чули из приче, устао је да држи говор и рекао: „Другови и другарице, ја мислим...“ Онда је пао и убрзо преминуо.

Књиге које дарујем једине су преживеле из библиотеке мог оца. Он је имао велику библиотеку. Међутим, током Другог светског рата, током тих силних претреса и упада што четника, што Немаца, па и партизана, постало је у једном тренутку веома опасно имати библиотеку. Већина тих књига сматрала се опасним и забрањеним, могла је глава одлетети због тога што их чувамо. Рецимо, Достојевски, Толстој, Тругењев сматрани су за непријатељске писце, да не помињем Горког. Какви Руси! Због Достојевског оде ти глава. Па ево, и ове две књиге о Француској револуцији... сама реч револуција је, због октобра 1917, већ била проблематична и код четника и код Немаца. Била су то луда времена.

Моја мајка је, да би спасила живот, са мојим дедом, њеним оцем, испод неке гомиле камења у школском дворишту школе у којој је предавала закопала већи део библиотеке. Али враг никад не спава, тек једаред дођоше четнице и одлучише да подигну логор баш у том дворишту! Започели су да узимају то камење, да би направили огњиште и причврстили шаторе. Мајка се жива препала. Онда је на коњу стигао један четник и дошапнуо нешто главнокомандујућем те јединице. Они се убрзано покупише и одоше, а за њима остаде само разбарушена гомила камења. Те ноћи мајка је са дедом отишла, откопала књиге и вратила их у кућу. Целу ноћ су их ложили, лист по лист. Књиге веома тешко горе! Нису успели све да спале, било их је много. Ми смо дуго на полицама имали допола изгореле књиге. Ове две, неким чудом нису биле у шпорету, вероватно нису стигли да их заложе. Биле су до недавно код мог брата. На њима се налази потпис мог оца. И ја, пре неки дан кад сам их видела, помислим: Зашто ја то не бих вама дала?!"

Сведочење записао Виктор Лазић, 13.12.2017. у Београду

BetFair F.BetRoll UK Bookies
Ladbrokes Review L.BetRoll
WIll Hill BookiesW.BetRoll here...
United Kingdom BetRoll Bookmakers